Boldirani kurziv

Ovih dana, pored, naravno, brojnih tema, koje fala Bogu, u Pirotu uvek ima iz poznate ,,gradske kuhinje,, jedna od dilema, o kojoj se raspredaju različite priče je, da li će Radnički ispasti iz Lige. Da ironija bude veća, kako čujem , više je onih koji trljaju ruke i žele da iduće godine u Pirotu gostuje Pukovac!! Kakva simbolika čudne atmosfere !!!?

Nije sigurno to, da li će Radnički ostati u Ligi, pitanje svih pitanja za Piroćance! Imaju oni mnogo drugih dilema!!! Njihova stvar, zar ne!

Moj lični stav, ako je uopšte bitan, medjutim je jasan!! Nije svejedno da li ćemo u Pirotu gledati kvalitetne fudbalske utakmice, kao što nije svejedno da li ćemo gledati dobre pozorišne predstave, imati čiste ulice i trgove, uredjene parkove, čuvati drveće na Keju, a ne lomiti mlade stabljike i da ne pominjem još hiljadu stvari koje su važne ili važnije od toga, da li ćemo imati u fudbalu prvoligaša...

U prilog ovome što pokušavam da uradim i činjenica da nekim gradovima nije svejedno da li će Novi Pazar ući u košarci u KLS, odbojkaši iz ovog grada biti prvi u državi, (ceo grad se sinoć digao na noge, gledao sam na tv), ili u Podgorici da li će Budućnost biti prvak ABA lige . Uostalom, ako ste gledali videli ste. I svaka im čast!

U većini gradova stvara se atmosfera jedinstva, prosto ,,biti il ne biti,, da neki od klubova osvoji prvo mesto ili ostane u Ligi. Gradski interes pretopljen je, takodje, u sve oblasti života. Osnova na kojoj grad dobija svoj identitet! Da li smo se mi, makar u sebi zapitali, da li postoji pirotski intres!?

Ovde kod nas u Pirotu, koji se inače izuzetno brzo razvija i postaje moderan grad, nekako se sve promenilo. Šta, ko?

Ljudi, mislim pre svega ljudi i zbog toga ću sigurno od nekih ,,naučnika,, biti kritikovan!

Nemojte mi reći da u ovom gradu svi žive teško i gledaju kako da sastave kraj s krajem, i ne razmišljaju o Radničkom i polomljenim stabljikama. E, nije tako.

Šta više, mislim da ovi koji zaista teško ,,izlaze na kraj,, i više brinu o Radničkom i stabljikama na Keju od nekih drugih.

Ovo je vreme zatvaranja u svoje posede, svoja dvorišta, svoja imanja, svoje ,,latifundije,, . Ovo je vreme komšijske trke o tome ko će veću kuću da napravi i letuje na moru tri puta, zimuje na Zlatiboru, ili Kopaoniku, isto toliko. Vreme okretanja samo sebi. Često ponavljam onaj vic o Piroćancu i Japancu i pitanju svih pitanja i lakonskom odgovoru Piroćanca da ga ,,za Japan,, čitaj za svoj grad, baš briga !!!

Postalo je svejedno u Pirotu da li ćemo lomiti ,,bagrenje,, po Keju, bacati klupe i korpe za smeće u Nišavu, čupati cveće iz parkova, kao što je mnogima koji prebrojavaju hektare, vikend više nije vreme u kojem će sat dva ili tri pokloniti košarkašima, rukometašicama, Radničkom, da ne govorim o pozorišnim predstavama. Tamo su poslednji put bili sa školom u osmom razredu osnovne škole.

Da li je to moderno, potreba, ili ,,gradska poza,, tek kolone finih automobila petkom napuštaju grad! Ma pravi Zapad!

Pirot je dobio novi sloj ljudi koji se uvećava, a samim tim se proporcionalno smanjuje briga i interesovanje za sve što je pirotsko. Od petka do nedelje uveče u Pirotu je skoro više Bugara od naših ljudi. Ovi naši osvajaju pirotsku kotlinu, sade neke nove biljke koje više radjaju i donose veći prihod, penju se polako na Staru planinu niču vikendice na putu za Topli Do, Slavinju, Rosomač... , ili ,,skoknu,, do Banjskog u Bugarskoj ili Hotela podno Midžora na ,,kiseonik,,!

Ne nisam demagog i nisam oportunista. O, daj Bože da je više bogatih i neka ih je, ali se u toj borbi za više, ne treba zaboraviti, okrenuti ledja svom gradu, vrednostima i interesima. A nažalost sve je više tako!

Nisam ovo slučajno napisao, jer to gledam svakodnevno i nemam negativan stav u onom smislu da se treba pošteno bogatiti. E sad, da ne nastavljam i tu dalje. Osećam, neku težinu, kao Piroćanac, da se gubi identitet, da se gubi pripadnost, da nas ne intresuju sve velike i male stvari i da o njima apsulutno ne da ne brinemo, već ne postoje, ne interesuje nas. Parkom kod Kalea, i tvrdjavom o vikendu više šetaju naše komšije preko granice. ,,Za Japan nas briga,,!

E ovo je uvod u ono što hoću da konstatujem! Javno!

Priznajem!!! Nije mi svejedno da li će Radnički ispasti, kako će igrati košarkaši, da li će Grada u Pozorištu napraviti dobru predstavu, da li će dopisnici za 20 evra slati, bez da ruka zadrhti, neka ružna, nepotrebna piskaranja o temama koje su apsolutno za Srbiju nebitne, ali ruže ovaj naš grad i na takav način!! Da li će naši djaci dolaziti ili ne s medaljama, da li ćemo lomiti, bacati, puniti školska dvorišta praznim pivskim flašama, čupati tek zasadjeno cveće, lomiti klupe, korpe za smeće. Ovi što osvajaju prostore, zidaju hacijende, kupaju se u bazenima u Banjskom ili skijaju, često zaborave na svoje naslednike, koji, usamljeni, kao i nečiji drugi, divljaju noćima, ostavljajući tragove. A onda, kada ih pronadju, onda su to ,,mamini i tatini,, sinovi koji, aman, nikada ništa loše nisu učinili...

Eto, nije mi svejedno.

Jer sam i ja, kao i sve manje naših ljudi, rodjeni Pazarac, tu iz Nikole Tesle, tu je sada recepcija novog Hotela, kao što su neki moji drugari ili poznanici rodjeni u Kosovskoj, Djure Salaja, Prizrenskoj, Dečanskoj, ili na Kale, Krupačkoj, ili ne znam kojoj ,,kapiji,, kako su se nekada zvali.

To izvorno pirotsko, otmeni ljudi pred ,,Srbijom,, i u drugim kultnim pirotskim kafanama, sa šeširima, uz čašicu domaće i deset sa lukom, čuvali su miris i običaje grada.

To je nestalo, ali ne samo to. Zaboravljeno, kao da nikada nije bilo. Kao da Pirot, grad otmenih ljudi, poštenih jorgandžija, terzija, trgovaca , sarača, ćilimarki, nije služio Srbiji za primer. Za grad prepun topline i domaćeg vaspitanja!

Grad koji je subotom i nedeljom živeo na ulicama, na košarci subotom uveče u parku Gimnazije da gleda Zvonka, Baju, Crnju, Becija, Gilca, Kikija, nedeljom prepodne na Omladinskom, na rukometu da se divi Tomi ,,Ući,, ,,Šerpi,, Baji, Zoranu Mitroviću, Bobeku, Panti, da nedeljom popodne navija za Živorada, Ljopšu, Čepa, Otu, Stoleta ...

Sada više toga nema, ne što je vreme prošlo, već što smo se pomešali, promenili, karakteri su nam drugačiji, izvori sa kojih smo pili pirotske gradjanske vrednosti, presušili.

Stiglo je neko drugačije vreme, sa nekim novim ljudima, polutanima, skorojevićima, novim dobrostojećim gazdama koji načinom svog shvatanja života i grada, promeniše i mirise, dušu, sliku našeg grada. Ostali su samo ramovi , sećanja, izbledele slike o vremenu u kojem je Piroćanac značilo – domaćin, radan i častan čovek koji je voleo sve svoje pirotsko i bio uz sve to svoje pirotsko.

Da li sam ja to u velikoj zabludi i ne razumem novo vreme i potrebe ovih modernih i dobrostojećih, da se život promenio i da grad razumeju samo onda kada krenu u Marmil, Maksi, u moderni etno kompleks, Konak, Dukat, svrate na bazen da se okupaju, kako bi ih i tamo videli i nestanu. Vrate se u prvi dan nove radne sedmice i sve tako u krug do novog petka i novog osvajanja, osvajanja, osvajanja hektara, pašnjaka, minihidrocentrala...

Pirot iz vremena kada je pripadao dušom Piroćancima oni , ili ne znaju, ili su zaboravili šta su im njihovi stari pričali!

Ako ste za, neka Radnički ispadne, ako ste za neka se polome sve mlade stabljike na Keju, klupe i korpe za smeće napune Nišavu, da nestane ona Nešina igraonica ...

Uostalom, to kao i da nije u mislima mnogih, oni žure nekud daleko! Njihovi ciljevi odavno nisu više pirotski!

Čista fizika i računica, hemije više nema!

Japan je ipak ostao daleko, a meni i dalje nije SVEJEDNO!