Boldirani kurziv!

  Dragi radnici Prvog maja! Vi, koji ste živeli u cveću, šetali oko vas paunovi, ostavljali decu u fabričkom vrtiću,  doručkovali ili večerali u predivnom restoranu, slavili sedmi maj - dan preduzeća, dočekivali i osmehivali se gostima iz svih krajeva sveta, kada su prolazili kraj vas, a vi šili odela za najveće svetske firme, vremena se jesu promenila, čika Dragana više nema.

   Paunovi su nestali, ambulanta je u paučini, vrtić je gradski, ostao je samo restoran.

 Niko više ne dolazi da vas obilazi i niko se više ne pita, ko je to na granici zemlje napravio ovakvu fabriku.

   Taj Dragan Nikolić, šnajderski pomoćnik, koji je sa prvim radnicima iz nekoliko šnajderskih zadruga, ciglu za ciglom, gradio Prvi maj, putovao je svetom, pamtio i prenosio u fabriku. - Za moje radnike, kako je govorio!

  Vreme jeste surovo. Sve se promenilo, ali zar je morao da ostane takav ožiljak, dubok i bolan na rukama mnogih od vas, u duši sigurno, onih dana kada se sve lomilo. Rekoh, nestajale su generacije, nema više čika Bože, Aleksića, nema mnogih brigadira, radnika. Ostale su slike u prašnjavom muzeju.

 Jedno po jedno, od knjiga, umetničkih dela, selilo se u grad, a tamo ostajalo samo ono što niko više nije hteo, ili onaj deo preko žice što je kupio naš sugradjanin.

Bila nekad jedna Fabrika. Sada je podeljena na “IO“ i “AHA” A ima i “Plus”!!! U “AHA” se čuju mašine, “IO” je u korovu, miševima, psima lutalicama! “Plus” nešto radi, za koga!! Ko će da kaže istinu! Stečajni, ili neko treći! Radnici čekaju, stare i trpe, kao i Fabrika!!!

    Prvi maj je živeo, kakve simbolike do 20. veka. Već u 21. polako je počeo da se roni.

 Došlo moderno doba, privatizacije. Srpsku, jugoslovensku lepoticu, "zgodnu damu" želeli su mnogi.

  Prodavana je na tržištu, počela da stari, menjali se vlasnici, sva je "osedela prvomajka" i došla do kraja.

 Te 2012. godine pogurenu, pokušali su da isprave.

    Kakva radost za sve te "provomajke" savijenih kičmi od dugog sedenja za mašinom. Radost koja se kako je vreme prolazilo pretvarala u razočarenje, u strepnju, strah.

   Izgubila je ime, počela da gubi nadu. Ta naša, nekada neuništiva prvomajka, i na kraju saterana mukama, naterana da se odluči, da suznih očiju napusti svoju mašinu, da joj podele neku crkavicu i tako ubede da mora, ili da ostane, verujući da će ih rad i samo rad spasiti.

 I nije ih spasio.

Umesto ruža, belih breza i paunova, u dvorištu Industrije odeće Prvi maj, korov i – KOZE!!

    Juče je stiglo pismo jedne od njih. Ovih godina, bilo je i dolazaka, zvale su upomoć, šetale gradom. Ali, teško je to išlo. Žene, govorili su oni koji su znali kako će to rešiti, lako je sa njima, podviknućemo.

   Ne znam već koji gazda po redu, promenio je i ime i izgled i nadu i "prvomajka" je umirena navodno u "Mirolju" potražila nadu.

 Kažu, za sada postoji.

    I dok sada u pogonima rade neke nove generacije koje malo znaju o paunovima, vrtiću, ambulanti, sedmom maju, dok su neke od starijih još uvek tamo, više stotina onih prvomajki izboranih lica već i drhtavih ruku, ponovo traži pravdu.

........................................................................................................................

 Osećam setu u sebi, poštovanje, znam ja njih, znam dobro čika Dragana, smatrao sam ga drugim roditeljem, sećam se i Japanaca i Švedjana i mnogih drugih, koje sam kao domaćin vodio godinama. Sećam se Modelarnice, Teko 1, Teko 2, Mašinpoleta, zajedničkih službi, sale za konferencije, sećam se marketinga, Baje i Pupše i onog njegovog "kako mama kaže"! Sećam se džuboksa u koji smo, kada bi dolazili na doručak, pustali onu pesmu "Dok palme njišu grane!"

Kako da ne, takmičenja za dan Preduzeća, Tekstilijade u Tetovu, putovanja prvomajskim autobusom na more, sećam se Astaree i Dubrovnika, Sutomora, gde su prvomajske porodice letovale za "šaku dinara"! Zorana Šugrinca, koji ih je upisivao i tada bio glavna faca u pogonima.

  Sećam se Kreditnog i Simonovića, Šuleje i Računskog centra, Vecine maloprodaje, e ljudi moji, sve je ostalo duboko urezano.

 Seća se i Vladan Vasić, koji je kao tek svršeni student svoj radni vek započeo upravo tamo.

.................................................................................................................

   Poštujući sva ta vremena i sve te ljude, juče sam odmah pokušao da tragam. Jovan Mijalković je rekao da je slučaj Aha Mura završen. Uvek vredni Rodoljub Ćirić se odupirao, on sve zna, obećao mi je da će govoriti, ali ako Svilarov, Ljuba Sotirov, Veljko Krstić, Vladan Vasić, Zoran Živković nešto kažu.

   Svilarov mi je rekao da je to bila stvar Sindikata. On tu nije imao posla.

 Ljubu Sotirova sam čuo. Obećao mi je da ćemo razgovarati posle praznika.

 Veljka ću naći, znajući ga, siguran sam da će se setiti tog vremena. Bio je direktor kada je, moram to da kažem, zajedno sa Mladjanom Dinkićem, učinio mnogo da smanji finansijske obaveze. Veljko je i potpisao Ugovor sa Mojcom Lukančič, vlasnicom Aha Mure u prisustvu Vladana Vasića, gradonačelnika.

  Zorana Živkovića nisam našao. Broj koji sam dobio više nije aktivan. Živi negde u nekom selu, domaćin, čuva sitnu stoku...

 Raspitaću se za advokate koji su se utrkivali ko će više radnika da uzme za sebe. Stečajni upravnik Verica Barać, do onog Dimitrijevića, sećam se, teško se dolazilo.

     Eto to je, drage "prvomajke"!

 Niste same. Pokušaću da ovi ljudi koje sam pomenuo nešto kažu, a onda ću uz pomoć nekog od advokata koji ima "problem u rukama", nastojati da nastavim put ka Vladi Srbije, ministarstvu, nekim od agencija. Neke su nestale, a neke dobile drugačije nazive.

     Jeste sve ovo bilo i tužno i mučno, ali je moralo da se kaže.

 Bolje sada, nego da se zaboravi.

 Računam na savest svih pomenutih, trebalo bi da se prisete kako su svoj životni put  izgubile prvomajke, više stotina njih, a kako se nekima još uvek duguje, jer su "isplatni redovi" dugački i prve prste uvek su, naravno, pružale država i banke!