Boldirani kurziv!

         Nakuplja mi se sve ovo već duže vremena. Gledam  u oči nepoštenju, neznanju, nekorektnosti, nevaspitanju, nesposobnosti... Dodje mi da viknem do Boga, da od nekoga zatražim pomoć da zaustavi ovu najezdu svega i svačega što se strovalilo na ovaj nedužni svet. I uvek na kraju ono pitanje, gde će im duša?!

         Radim ovaj posao dugo. Uvek sam se pre nego da nešto objavim pitao - gde će ovo što radim dospeti, kako će to ljudske sudbine da prihvate, da li sam u svemu bio pošten prema ljudima koji na neki način iskazuju poštovanje prema mom radu, radu mojih kolega, pravih boraca za istinu?

       Zabrinut sam.

     Moja dilema je jasna! Gde su krenuli ti ljudi?

    Da li u njima postoji osećaj za čast, poštenje, da li su svesni da ih narod gleda, da se mnogi muče, gladuju, da ne mogu da plate one osnovne stvari, da im se isključuje struja, da su u redu na "kazanu" Crvenog krsta, da njihova deca ne mogu da organizuju rodjendanske svetkovine, kupe najobičnije patike, nemaju para da sa drugarima dočekaju Novu godinu...

      Da li su se ti ljudi, govorim o svom gradu isključivo, toliko odvojili od svega, smestili u svet halapljivih i tamo, bez da pocrvene, laž pretvaraju u istinu, grade svoje latifundije bez imalo strepnje da to neko gleda, da im se čudi, nadajući se da im neće "goreti do zore"!

      E sad, da me razumete još bolje!

     Nisam slučajno počeo da pišem ona moja glasna razmišljanja. Spakovao sam ih u naslovu "Kurziviram u nastavcima"!

      Želeo sam da vas u te četiri priče, podsetim kako je bilo nekada. Da se setim uspešnih direktora fabrika, profesora, direktora škola, ko je sve lečio ovaj narod, kakvi su bili mediji, ko je radio taj novinarski posao... Da vratim vreme da znate kako se radilo u uzornim klubovima, kako se gradio Omladinski stadion, da podsetim kako su mladi nekad živeli i kakvi su bili njihovi skromni prohtevi...

      A danas, ljudi, kako je danas?

       Danas je sve jasnije ko vedri, ko kupuje, ko kome daje "rabotu", danas vrapci pevuše istinu o onima kojima tako dobro ide, a do juče ih niko nije znao.

       Danas se preskače neki životni sled!

       Danas se u njihove kabinete ulazi strepnjom, ono, navirite, promolite glavu, sve verujući da će vas ON, zavaljen u fotelju, razumeti i ljubaznim glasom pozvati da udjete unutra!  

       Danas ima onih koji vam kroje sudbinu, teraju vas da se saginjete pred šalterom, da vas "vozaju" mesecima za papir koji se može uraditi "do kraja radnog vremena"!

       Danas oni, koje niste "brojali", direktoruju, pregovaraju, od njihovog raspoloženja zavisi kako ćete dalje.

       Danas u medijima rade fotografi, šnajderi, kumovi ...  Danas su oni držači mikrofona, "gluvonemi" novinari koji ne umeju da pitaju, koji prepričavaju zapisnike sa utakmica, ne znajući ni kada ni gde su odigrane! I narod trpi i hartija trpi.

   Danas  je Fejsbuk njihov izvor informacija, a nova kategorija nepismenih postali su "fejsbučari" koji objavljuju sve i svašta, nesvesni svoje "nesvesti" u kojoj se nalaze!

     Danas se novci medijima dele kanalima koje "kopaju" kumovi, bez da trepnu, bez da imaju obraz. Udare milione na sto, potpuno ne razmišljajući koliko je to mnogo para, za jednog priučenog fotografa i zapisničara nekih dogodovština!

     Danas oni rasprodaju ljudske sudbine tezgareći, pišu neistine, prepisuju, počinju naslov brojem, udaraju padeže.

     Danas su sportski klubovi postali leglo biznisa, zarada na račun ambicioznih roditelja.

     Danas glavni u klubovima ili vlasnici privatnih "pobedničkih" udruženja organizuju zimovanja i letovanja na crno, uzimaju keš od dece, vode ih u tri, četiri smene, obećavajući da će postati sportisti od karijere.

    Danas nestaju krivične prijave protiv direktora medija koji su se tudjim parama šetali svetom, kupali se na moru, pravili nekakve papazjanije od navodnih "dlanova", otvarali nazovi televizije i bacali neistinu u oči ovom narodu, predstavaljajući se, uz pomoć njemu sličnih, kao medijski "magnati"!

   Uh, Bože!

     Danas "službena" lica utvrde krivicu da projekti nisu realizovani po zakonu, sakupe dokaze i pošalju dalje i to tamo ostane...  A oni se šepure sa desetinama hiljada evra, koje ovaj obični, skromni svet, čak i u snovima ne može da vidi!

     Danas u  klubovima rade ljudi koji umesto deterdženta za ekonome, nose kući čajne kobasice, vešalice, suve vratove, uplaćuju fiktivne iznose. Danas taj administrativac, posle maltretiranja na kapiji Stadiona koje sam doživeo, piše prijavu jer sam mu rekao istinu da je "lopovčina", što mogu da potvrde mnogi! Zbog toga sam, prvi put u životu, napadnut lažima od ljudi koje je sakupio kao navodne svedoke, izgovorio ono rodjen sam ... od oca ..., profesionalni novinar od 1978...  I naravno da nisam kriv... 

      Danas vlasnici privatnih "sekjuriti" doterani u crne košulje, napadaju novinare, a prijava koja je podneta Policiji odbijena je u Tužilaštvu!

     Danas jedan veliki klub, pirotski, dve godine radi bez ijedne zvanične odluke Uprave, jer Uprava ne postoji, trošeći značajna sredstva Piroćanaca...

   Danas se sakriva istina o tome da li je jedan mlad fudbaler, po imenu Dimitrije Kamenović, prodat, poklonjen ili pod nepoznatim uslovima dat Čukaričkom, za koji je, ako ste videli, igrao u prvom timu protiv Crvene Zvezde.

  Danas, ON, "došao" je biciklom u naš grad, a sada se šepuri u BMV-u, uz pomoć nazovi novinara koji, ama baš ništa ne zna šta je razlika od 15 minuta da bi se otišlo u Tokio, udara u talambase i nečijim novcem obilazi gradove i zaseoke, sve lažući, sad će, sad će - normaaa!!!                                      

I dok će oni na slikama i televiziji videti Tokio, dotle se za Uroša Mijalkovića, svetskog takmičara, sakuplja dinar po dinar da bi se u Parizu, Madridu, Šangaju, Moskvi... u ravnopravnim mečevima borio sa svetskim šampionima. Dok Saša Nikolić plaća autobusku kartu do Beograda na putu na Evropsko prvenstvo, oni se vozikaju po Italijama, Zagrebima...

    Danas mnogi promeniše svoje živote, uzimajući bezdušno članarine od roditelja, kupujući njihovim parama trenerke, opremu, slikajući se, potom predstavljajući navodne vrednosti njihovog privatnog kluba. 

  Danas Maka Ilić "plače" da sačuva Klub koji postoji decenijama, primorana da sestre Tančić, Gergana, Miljana igraju u Beloj Palanci, Vlasotincu, Žitoradji...

   Danas su Jovanovi prijatelji na velikoj muci gde da nadju topli sobičak koji ima vodu i struju, da ga sutra, kada izadje iz Bolnice skuće i nadju hleb i lekove.

  To je naše vreme koje sam podveo pod tim ironičnim - DANAS, u kojem  se sve toliko okrenulo na tumbe da se više ne zna:

   Ko u tom galimatijasu vredi, ko "muva", ko "petlja", ko se šlihta, ko vuče za rukav, ko uzima tudje, ko je zalutao?

      I da uz sve to, baš ti koji žive kao da se ništa nije dogodilo uvereni da smo svi mi "ludi", da ništa ne vidimo, ništa ne znamo, ništa ne čujemo!

    Danas nemoćni ćute dok gledaju njih, koji se i dalje, bez imalo savesti, obraza, šepure, gledaju ih sa visine i ne hajeći nastavljaju, da li svesni da tako neće moći još dugo i da će ih jednog dana pravda, istina, poštenje stići i skinuti maske sa lica, šaljući ih tamo gde zakoni kažu!

     Danas čekamo to SUTRA, kada će pravo i pravda biti namireni, a svi oni koji su gazili po poštenju, razumeti da život kojim su krenuli nije tamo i da se tako ne može doveka!