Ne znam kako da vam kažem da bi mi poverovali , ili shvatili dobronamerno. Sve sve, ali, nekako mi je najlepše, osećam se najprijatnije, kada razgovaram, da ih tako nazovem, običnim ljudima. Nisu oni ni u čemu drugačiji, od "onih", nikako ih ne treba upoređivati, ali su mi posebno dragi.

Pogotovo oni koje ne poznajem, koje srećem sasvim slučajno i na neobičnom mestu.

Ovog momka sam upoznao onog dana, mislim da je bio petak, kada sam išao u Rasnicu "na asfaltiranje".

 Ulepšao mi je to prepodne.

 Betonski most koji vodi do njegove kuće. Položio tepih, crevo  pere li, pere!

 Supruga, vidim u daljini, već pristavila kafu.

 A ja krenuo u razgovor.

 Još i ovo, ti iznenadni susreti su mi poseban "gust" što bi rekli braća Dalmatinci.

Nadam se nekom novom susretu, sa nekim novi "običnim ljudima" koji će mi iskrenim, svojim načinom, ispričati neku drugačiju priču!