Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad' zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

………………………………………………………………….

Boldirani kurziv 

  Uhvatim tako sebe kako reagujem, a reagujem impulsivno, iz nerva, duše…  To svoje (ne)raspoloženje obično objasnim time da je sve ovo naše, pirotsko, da od majčinog mleka pulsira moje srce za ovaj grad i da sam tako vaspitavan.

 A rodjen sam odavno i relativno mnogo toga pamtim.  Ako mi odbijete te prve godine, sedam decenija znamo se moj grad I ja!

  Znam fijakere , znam deda Žiku, Moravca, znam kada su skidali kaldrmu u glavnoj ulici I postavljali kocku.

 Sećam se košarke 52. u parku Gimnazije, ili starih drvenih tribina na Stadionu. Sećam se Najlon bašte, kermesa na  Sarlahu, Bele roštiljdžije koji je u Srbiji pravio najlepše ćevape, širom otvorenih staklenih prozora na Nacionalu i stolica I stolova ispred gde su sedeli najpoznatiji Piroćanci. Tu ispred Kafane Srbija. 

Sećam se kako se kiselo mleko prodavalo u tendžerama, a postojale su nekakve metalne široke kašike kojom je mleko sipano u šerpicu, koju mi je majka dala da bih kupio. Takve metalne kašike bile su vezane lancem na česmama na Guševici, Kraljice Natalije, na Šopki, u centru grada.  Sećam se čuvenog Dude u mesari tu je sada negde Dom kulture ili Pijace u Pazaru gde smo stanovali, Nikole Tesle br. 6 to je sada negde na stepenicama Hotela sa one strane.

 Nikada neću da zaboravim kad smo se vozili u fijakeru, onaj miris konja, oni braon koferi u kojima smo stavljali stvari, vraćajući se Simplonom iz Beograda. Otac bi nas vodio na Sajam I jednu Zvezdinu utakmicu. Stric Ljuba je imao televizor, ali je uvek zaključavao tu sobu, tako da smo mi deca plakali šo ne možemo da gledamo to čudo!

  Sećam se Čoče, M'te, Muse Šejna koji je šetao gradom I ono njegovo "gde si kaubojče mlado"  suprugu, Crvenkapu koja je išla za njim i smešila se , drugo I nije smela.

  Neću više, prosto ne mogu sebi da objasnim zašto nisam započeo da pišem knjigu. Roman o Piroćancu!

    Da vas podsetim na lekare Karakaša, Andjelkovića, na Ratka Galu, Dragana Nikolića, Cou, Ljubu Vitanovića u Poletu,  na Vojčića, Pedu Falša, direktore Gimnazije ili Mileta Popa direktora Ekonomske škole. Eee kakvi su to direktori škola bili.

   Da se prisetim kako smo trčali da gledamo kako rastu spratovi najviše zgrade u Pirotu, poznate šofere autobusa Eru, Srbu Blendu, čika Ljubu koji je vozio prvomajski autobus, Milorada . Na Sinišu direktora Biblioteke uvek nasmejanog, na Mandu, Banzu, Čavdara, Kivicu, na igranke u Parku gimnazije, na Gradsko kupatilo gde nas je majka subotom vodila , jer smo plakali da vidimo kako je to kada voda iz neke cevi pada na vas. Obično je to bilo iz limenog bokalčeta u drvenom koritu u početku. Da se setim glavnih pirotskih frajera u to vreme. Braće Uroša I Drage mornara, Živorada…

 Kao deca bi iz Novosadske kroz ono malo kučća u Senjaku, išpli na niŠavu, kroz kukuruzište, gde je sada asfaltirana Milivoja Manića,  prolazili izmedju klasova bosi dižući prašinu I pored močvare pored Stadiona  upadali u peti ili sedmi brzak kada nije bilo gužve. U sedmom brzaku se kupala pirotska studentska elita!

…………………………………………………………………

 Zašto Šantić na početku I zašto ovo sećanje na propalo vreme.

 Zato što sam u godinama kada još uvek pamtim, kada mi ruke još ne drhte I slike prošlosti izlaze svake noći I kada se ujutru probudim I krenem na posao, gle još sam još uvek  novinar. Paun  je najpre Milana, a posle mene uvodio u pisanja. Krajem šezdesetih Milan je pisao za Sport, ja za Narodne novine.  Slobodno mogu da kažem da ima, ima, sigurno pol veka.

…………………………………………………………………

   Pre mesec I nešto dana, gradonačelnik I ja seli smo na stoličice u Vraništu. Pitao ja, pitao, vidim mu na licu da je čekao trenutak.

    Osuo  je  reči na mene kako ja nisam novinr, kako se mešam u sve, kako umesto da pitam ja predlažem…

   Nije mu to prvi put i nije prvi put bio drzak. Jednom mu je u Presingu , srećom naš bivši novinar dozvolio da punu kofu  onoga sipa meni na glavu, jer sam pobogu prenosio užasno nezadovoljstvo I strah naroda  s obzirom na haos u Bolnici I ambulantama u vreme kovida.

 …………………………………………………………………

   Sreo me juče na Keju jedan stari Piroćanac. Udario u 80, radio u Tigru, a moj otac je kao upravnik Pozorišta ,  s Tigrovcima spremao predstavu "Nesudjeni zetovi". On je igrao nekog čika Liku, a Paun  kao reditelj,  stavio me da utrčim  na scenu  I prema scenariju u jednom treutku  ovom čoveku samo kažem

-          Izvolte čika Liko!

     Kada ga sretnem na Keju, a šeta svaki dan, obično mu uz osmeh kažem upraavo to  -  Izvolte čika Liko-  sednem kraj njega da se ispričamo!

 I juče smo se ispričali, setili mnogo toga. Razbio me sećanjima, pričom o ljubavi prema gradu, mome ocu, mojoj porodici…

…………………………………………………………………

   Vraćam se na Vladana.  Pokušavao sam da objasnim njemu i Piroćancima I svima koji su kasnije došli u ovaj grad, da mi koji smo ovde  rodjeni,  mi koji pamtimo sve ono što rekoh gore I još mnogo toga  da , na neki drugačiji, domaćinski volimo ovaj grad. Trgovi su  nam I ovi novi, kao pretsoblje, tako smo zvali velike sobe, Nišava I  Kej su nam naša dvorišta u kojima smo rasli, Tija Bara I Pazar kao dnevne ili spavaće sobe u kojima smo složno svi živeli .

      Trošili godine, rasli mi i rasli I srasli s  našim, samo gradom.

   Zato me sve rane mog Pirota bole I zato reagujem na način koji je jedino moguć.

      I zato me boli Bašta Starog doma armije I napad na kej I Nišavu, napušteni Gradski stadion …

      Zato se čudim nekim lekarima , direktorima, profesorima, jer sam znao neke druge, znao sam ljude koji su bili stara pirotska gospoda koji su kada bi se javljali ljudima dodirivali šešir ili ga skidali da pozdrave. Znam Talesa, Bubu. Suprugu mu, Pitagoru,  Djoku I Milenu, znaju moji stariji mnoge legendarne profesore, znali ih I poštovali.

…………………………………………………………………

 Primitivizam nije naša pirotska reč. U vremenu ranijem nije postojala.

 Oholost nije naš izum. U naše vreme nismo znali šta je to .

 Bezobzirnost nije rodjena u Šemšinu malu, na Berilovsku kapiju, u Bokludže.

 Za Drskoskost I osionost  naši  stariji nisu znali. Odakle danas  sve to nekima glavnim na ulicama ali I nekim   birokratama , profesorima , direktorima  koji decu šutiraju u guzu !

 Bogaćenje na poslu , potpuno strana, ne naša pirotska reč. A sada. Ajde imovinske karte na sto pred sudijom. Ajde, pa da im slike naredjamo na onaj nekadašnji Foto pano kod Pošte koji su Žoli I Rota uredjivali.

 Što bi rekao jedan poznati književnik, stavite im bedževe na kojima će pisati ,, ja sam krao,, ja sam lopov,, Ja muljam ,, "Ja imam stanove".

…………………………………………………………………

U stara  vremena postojale su zadužbine. Poklanjane su apoteke, škole, muzeji, kafane, za dobro naroda.

   Danas, danas za zdravlje dece  oni koji mnogo imaju ni da  čuju , da kažu reč. Danas je sve postalo materija, kapital, zemlje, kamatenje, danas uspevaju samo slotovi, trešnjari, toplonjaci, zgrade u centru, autoparkovi , stanovi, stanovi…

……………………………………………………………………

   I zato ja ne ćutim.

Ne ćutim kada nas razlikuju, kada se nekima daje što ne zaslužuju , kada se zapošljava samo bliža rodbina, supruga od novinara sa dva petka na poslu, supruga od kuma.

     Danas ne postoji  nekadašnji  konkursi. Komisija od tri poštena člana, svedočanstvo na sto !  Danas dobri radnici, novinari, lekari čekaju.  Nema ih u kumovoj evidenciji.

 Kumovanje !

…………………………………………………………………

 I zato ja ne ćutim.

 Zato što sam odrastao u jednom jedinom  Pirotu. Zato što sam se sretao I poštovao sa ljudima iz gradjnskih porodica,  slušao iskrene reči, časne savete.

 Danas  mnoge ne poznajem. I zato danas Kejom šetam sam. Ne sedim više  kod  Kengura jer tamo neki šire primitvni  talas nekog drugačijeg Pirot.

  Zato mi nije jasno, da Vladan izadje u noć da obilazi bazen ( bravo to je lepo), a sa njim zove samo jedan medij.   A mi drugi, koji smo mi k…

    Kada bih ga pitao da li su to njegovi , ljutio bi se I možda I on tužio kao ovi kumovi.

     Zato mi nije jasno da I dalje neki  narečeni izbegavju da saradjaju sa nama Zato mi je danas jasno  zašto su P’sjačanje prestali da pominju Nešu Pauna, jer im je čovek za egzekucuju , rekao

-          Kada ga toliko hvalite, neka vam Neša Paun izgradi put.

-          Neverovatno i ,,sada se odrodimo s Psjačanje, a ubavo smo si živovali ,,

I još mnogo, mnogo toga što nije PIROTSKI .

…………………………………………………………………

      Nema ovoj priči kraja. Ona je beskrajna traka na kojoj se svakodnevno vozi na stotine različitih detalja kojima ljudi ne mogu da veruju kada ih čuju.

      I ovo šta iz  duše napisah, nije da nekome, nanesem lose,  ma ne neka su živi I zdravi, ovo moje glasno razmišljanje je  samo da budemo bolji!

 Da bude PIROTSKI!

      Zato me brinu  i mali Mihajlo, Lena I sva teško obolela deca, jer se niko ne zabrinu i na dnevni red Skupštine, ove gradske oli one velike ne stavi konačno upravo to :  Kako da spašavamo našu decu.

 Zato sam napisao otvorena pisma , I zato ih pišem na  brojne adrese, jer se osećam PIROTSKI.

  Siguran sam da bi ga napisali I zabrinule se sve stare pirotske porodici I njihovi naslednici rasejani po svetu.  Osećam se kao da su ga  pisali Kivica, Manda, Dragica od Tome Duke , Cole, da su ga pisali čisti, ko suza čisti Piroćanci, celog života zagledani u s voj grad.

      Sve drugo  I svi  drugi,  koji u svoj ,,dvor,, samo gledaju , neki novi talas  neka se zabrinu .

 Bojim se da nas vreme ne  zbriše  jednog dana.

       Ako već nije, ili ako se mi ne spakujemo I negde gore nadjemo na starom pirotskom korzou.

     Piroćanci, čuvajmo ovo naše!

 Nije PIROTSKI otimati, lagati,  biti drzak.

 Pirotski je biti  pošten ,dobar, skromn, vapitan I vredan čovek

Nenad Miroslava Paunović

Piroćanac