Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad' zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

………………………………………………………………….

  Uhvatim tako sebe kako reagujem, a reagujem impulsivno, iz nerva, duše…  To svoje (ne)raspoloženje obično objasnim time da je sve ovo naše, pirotsko, da od majčinog mleka pulsira moje srce za ovaj grad i da sam tako vaspitavan.

 A rođen sam odavno i relativno mnogo toga pamtim. Ako mi odbijete te prve godine, sedam decenija znamo se moj grad i ja!

  Znam fijakere, znam deda Žiku fijakeristu,  Moravca, znam kada su skidali kaldrmu u glavnoj ulici i postavljali kocku.

 Sećam se košarke 52. u parku Gimnazije i starih drvenih tribina na Stadionu. Sećam se Najlon bašte, kermesa na Sarlahu, Bele roštiljdžije koji je u Srbiji pravio najlepše ćevape, širom otvorenih staklenih prozora na Nacionalu i stolica i stolova ispred gde su sedeli najpoznatiji Piroćanci. Tu i ispred Kafane Srbija. 

Sećam se kako se kiselo mleko prodavalo u tendžerama, a postojale su nekakve metalne široke kašike kojima je mleko sipano u šerpicu, koju mi je majka dala da bih kupio. Takve metalne kašike bile su vezane lancem na česmama na Guševici, Kraljice Natalije, na Šopki, u centru grada. Sećam se čuvenog Dude u mesari, tu je sada negde Dom kulture ili Pijace u Pazaru gde smo stanovali, Nikole Tesle br. 6, to je sada negde na stepenicama Hotela sa one strane.

 Nikada neću da zaboravim kako bismo se vozili u fijakeru, onaj miris konja, oni vojnički koferi u kojima smo stavljali stvari, vraćajući se Simplonom iz Beograda. Otac bi nas vodio na Sajam i jednu Zvezdinu utakmicu. Stric Ljuba je imao televizor, ali je uvek zaključavao tu sobu, tako da smo mi deca plakali što ne možemo da gledamo to čudo!

   Sećam se Čoče, Mite, Muse Šejna koji je šetao gradom i ono njegovo "Gde si, kaubojče mali?" i suprugu, Crvenkapu koja je išla za njim i smešila se, drugo i nije smela.

  Neću više, prosto ne mogu sebi da objasnim zašto nisam započeo da pišem knjigu. "Roman o Piroćancu"!

    Da vas podsetim na lekare Karakaša, Andjelkovića, na Ratka Galu, Dragana Nikolića, Cou, nedavno preminulog Ljubu Vitanovića u Poletu, na Vojčića, Pedu Falša, direktore Gimnazije ili Mileta Popa, direktora Ekonomske škole. E, kakvi su to direktori škola bili...

      Da se prisetim kako smo trčali da gledamo kako rastu spratovi najviše zgrade u Pirotu, poznate šofere autobusa Eru, Srbu Blendu, čika Ljubu koji je vozio prvomajski autobus, Milorada. Na Sinišu direktora Biblioteke uvek nasmejanog, na Mandu, Banzu, Čavdara, pokojniog Kivicu, na igranke u parku Gimnazije, na Gradsko kupatilo gde nas je majka subotom vodila, jer smo plakali da vidimo kako je to kada voda iz neke cevi pada na vas. Obično je to bilo iz limenog bokalčeta u drvenom koritu u početku. Da se setim glavnih pirotskih frajera u to vreme. Braće Uroša i Drage mornara, Živorada…

 Kao deca bi iz Novosadske kroz ono malo kuća u Senjaku, išli bosi na Nišavu, crni šortsevi dugački i bele majice na preramice, kroz kukuruzište, gde je sad Milivoja Manića, prolazoli izmedju klasova bosi dižući prašinu i pored močvare pored Stadiona upadali u peti ili sedmi brzak kada nije bilo gužve. U sedmom brzaku se kupala pirotska studentska elita!

…………………………………………………………………………………………………………………………

 Zašto Šantić na početku i zašto ovo sećanje na propalo vreme?

 Zato što sam u godinama kada još uvek pamtim, kada mi ruke još ne drhte i slike prošlosti izlaze svake noći i kada se ujutru probudim i krenem na posao, gle još sam još uvek novinar. Paun je najpre Milana, a posle mene uvodio u pisanja. Krajem šezdesetih Milan je pisao za Sport, ja za Narodne novine. Slobodno mogu da kažem da ima, ima, sigurno pola veka.

………………………………………………………………………………………………………………………….

   Sreo me juče na Keju jedan stari Piroćanac. Udario u 80, radio u Tigru, a moj otac je kao upravnik Pozorišta, s Tigrovcima spremao predstavu "Nesudjeni zetovi". On je igrao nekog čika Liku, a Paun kao reditelj, stavio me da utrčim na scenu i prema scenariju u jednom trenutku ovom čoveku samo kažem, noseći mu novine:

-         Izvol'te, čika Liko!

     Kada ga sretnem na Keju, a šeta svaki dan, obično mu uz osmeh kažem upravo to  -  Izvol'te, čika Liko - sednem kraj njega da se ispričamo!

 I juče smo se ispričali, setili mnogo toga. Razbio me sećanjima, pričom o ljubavi prema gradu, mome ocu, mojoj porodici…

…………………………………………………………………………………………………………………………..

 Da nešto kažem i Vladanu. Pokušavao sam da objasnim njemu i Piroćancima i svima koji su kasnije došli u ovaj grad, da mi koji smo ovde rođeni, mi koji pamtimo sve ono što rekoh gore i još mnogo toga da, na neki drugačiji, domaćinski način volimo ovaj grad. Trgovi su nam i ovi novi, kao predsoblje, tako smo zvali velike sobe, Nišava i Kej su nam naša dvorišta u kojima smo rasli, Tijabara i Pazar kao dnevne ili spavaće sobe u kojima smo složno svi živeli.

      Trošili godine, rasli mi i rasli i srasli s našim  gradom. Živeli u velikoj ljubavi!

   Zato me sve rane mog Pirota bole i zato reagujem na način koji je jedino moguć.

      I zato me boli bašta Starog doma armije i napad na kej i Nišavu, napušteni Gradski stadion …

      Zato se čudim nekim lekarima, direktorima, profesorima, jer sam znao neke druge, znao sam ljude koji su bili stara pirotska gospoda koji su kada bi se javljali ljudima dodirivali šešir ili ga skidali da pozdrave. Znam Talesa, Bubu, suprugu mu, Pitagoru, Djoku i Milenu, znaju moji stariji mnoge legendarne profesore, znali ih i poštovali.

…………………………………………………………………………………………………………………..

 Primitivizam nije naša pirotska reč. U vremenu ranijem nije postojala.

 Oholost nije naš izum. U naše vreme nismo znali šta je to.

 Bezobzirnost nije rodjena u Šemšinu malu, na Berilovsku kapiju, u Bokludže...

 Za drskost i osionost naši stariji nisu znali. Odakle danas sve to nekima glavnim na ulicama ali i nekim birokratama, profesorima, direktorima...?

 Bogaćenje na poslu, potpuno strana, ne naša pirotska reč. A sada. Ajde imovinske karte na sto pred sudijom. Ajde, pa da im slike naredjamo na onaj nekadašnji Foto pano kod Pošte koji su Žoli i Rota uređivali.

 Što bi rekao jedan poznati književnik, stavite im bedževe na kojima će pisati "Ja sam krao", "Ja sam lopov", "Ja muljam", "Ja imam stanove"...

……………………………………………………………………………………………………………

U stara vremena postojale su zadužbine.  Poklanjane su apoteke, škole, muzeji, kafane, za dobro naroda.

    Danas, danas za zdravlje dece oni koji mnogo imaju ni da čuju, da kažu reč. Danas je sve postalo materija, kapital, zemlje, kamatenje, danas uspevaju samo trešnjari, topolnjaci, zgrade u centru, autoparkovi, stanovi...

………………………………………………………………………………………………………………………

   I zato ja ne ćutim.

Ne ćutim kada se nekima daje što ne zaslužuju, kada nas razlikuju, kada se zapošljava samo bliža rodbina, kada se sve ostvaruje "preko veze"... 

……………………………………………………………………………………………………………………………

 Ne ćutim zato što sam odrastao u jednom jedinom Pirotu, zato što sam se sretao i poštovao sa ljudima iz građanskih porodica, slušao iskrene reči, časne savete.

 Danas mnoge ne poznajem. I zato danas Kejom šetam sam. Ne sedim više kod Kengura jer tamo neki šire primitivni talas nekog drugačijeg Pirota.

     Zato mi nije jasno da i dalje neki narečeni izbegavaju da sarađuju sa nama.

I još mnogo, mnogo toga što nije PIROTSKI.

………………………………………………………………………………………………………………

      Nema ovoj priči kraja. Ona je beskrajna traka na kojoj se svakodnevno vozi na stotine različitih detalja kojima ljudi ne mogu da veruju kada ih čuju.

      I ovo šta iz duše napisah, nije da nekome, nanesem loše, ma ne, neka su živi i zdravi, ovo moje glasno razmišljanje je  samo da budemo bolji!

 Da bude PIROTSKI!

      Zato me brinu i mali Mihajlo, Lena i sva teško obolela deca, svi oni koji po kontejnerima traže hleb, ostavljene majke, deca bez roditelja…

 Zato sam napisao otvorena pisma, i zato ih pišem na brojne adrese, jer se osećam PIROTSKI.

  Siguran sam da bi ga napisali i zabrinule se sve stare pirotske porodici i njihovi naslednici rasejani po svetu. Osećam se kao da su ga pisali Kivica, Manda, Dragica od Tome Duke, Cole, da su ga pisali čisti, ko suza čisti Piroćanci, celog života zagledani u svoj grad.

      Sve drugo i svi drugi, koji u svoj "dvor" samo gledaju, neki novi talas neka se zabrinu.

 Bojim se da nas vreme ne zbriše jednog dana. Ako već nije, ili ako se mi ne spakujemo i negde gore nađemo na starom pirotskom korzou, na Metiljavici ili na starom pazarskom na ulazu u ,,cigansku malu,,! Da dovršimo ovu našu večitu priču!

     Piroćanci, čuvajmo ovo naše! Nije PIROTSKI otimati, lagati, biti drzak. Pirotski je biti pošten, dobar, skroman, čuvatelan, vaspitan i vredan čovek.

    Iskreno se nadam da ćete pročitati ovaj tekst i da ćete imati šta da mi kažete.

 Da se otvorimo, ili da se konačno pogledamo u oči i pitamo ko smo to mi, ko su to oni što su se odvojili od nas i kako živi ovaj puk u jednom vremenu, kakvo ne pamtim, još od vremena kada me je stari pirotski trgovac, moj deda Milan držao u krilu i pričao mi priče o dobroj deci.  Neke davne, možda u decembru 1949. godine…

Nenad Miroslava Paunović

Piroćanac

  Nastaviću, uskoro.