Raška, sina popa Milojka, upoznao sam još kao dete u Kamenici, selu kod Pranjana, blizu Čačka, gde smo, sa roditeljima svakog leta odlazili u goste porodici  Mime, rodjene sestre moje majke.

  Moj brat Radisav i sestra Jasmina, odrastali su sa njim, a kasnije se i okumili. Poslednjih godina u Kamenicu odlazimo svakog leta na Ilindan, na lepe svečanosti koje vredna direktorka škole osraginizuje. Uz to vašar, turnir u malom fudbalu.  Sa Raškom i Kameničanima koje znam iz detinjstva i dalje se družimo do duboko u noć u kafani kod Zorana Gice!

……………………………………………………………..................

   Prošlog utorka, Raško me iznenadio. Nismo se odavno čuli. Ovog leta za Ilindan nismo bili u Kamenici. Nije bilo ni Turnira, ni Vašara. Direktorka nije organizovala svečanosti.

   Raško, otac porodice u zrelim godinama, ima dva sina. Momčine. Stariji Stefan  krenuo je očevim stazama, advokat je u Beogradu, mladji Lazar je završio, takodje, fakultet.

-         Otišao  stariji sin Stefan za Pirot. Setih se tebe, eto, ako imaš vremena  da se čuješ sa njim, krenuo sa devojkom da obidje tu vašu Staru planinu. Hvale je svi, dive se, reče moj stari drug.

    Naravno da nije bilo potrebno da nastavimo o tome. Pričali smo o virusu, pitali se za porodice i naravno pomenuli Zvezdu za koju obojica navijamo.

      Inače Kamenica je podno Ravne Gore, sa druge strane do Divčibara nema ni 30 kilometara.

-         Toliko planina ovde, on krenuo na Staru planinu, reče Raško na kraju!

  ………………………………………………………………………....

    Nije prošlo mnogo vremena, javio se Stefan. U Pirotu je u Hotelu Ana luks, tu je sa devojkom. Zove se Gala. Kako lepa imena, Stefan i Gala! Kao iz filma!

     Te večeri u mom dvorištu, napravili smo plan. Dvoje mladih, ona Beogradjanka, on Čačanin, žive na beogradskom asfaltu , sutra zorom kreću u ovajanje Stare planine.

    Kozji kamen, dalje, Rosovci, Visočka Ržana, desno Rosomač, Slavinja  i krajnji cilj za prvi deo dana. Slavinjsko grlo, Rosomački lonci, kako hoćete.

    Stefan se često javljao. Nisu krili oduševljenje. 

-         Nismo verovali da ovakve lepote ima. Pitoma divljina, planinski potoci,. Čist vazduh, livade, šuma… u jednom dahu je pričao Stefan. Telefon je često prekidao. Ovo je kao iz filmova, govorio je Stefan  dok je stajao iznad stena. Slavinjsko grlo !

    Prema našem planu, negde oko dva bili su kod Pede na Vrelu.  Uvek sreman  da učini za prijatelje, izvinio se  bilo je kasno da se “domaća životinja”  okrene. “Pala” je pastmka. Mlada k’o rosa!

     Stefan i Žarko, “našti malijat” imali su vremena da se  lepo ispričaju , Stefan je dobio dodatne savete . Gala i on krenuli su  za Dojkince. Braca Zlatkov je njegovima javio da se nadju , predlože, posavetuju , da im pomognu. Tupavica ih je oduševila.

-         Prelepo. Pešačenje, žubor potoka, svežina. Tupavica puna vode. Prethodnih  dana padala je kiša.  Uživali smo, puni radosti, javljali su moji mladi prijatelji.

Čekamo vas , poručio sam i veza se prekinula.

     Stigli su s prvim mrakom.  Dogovorili smo da ,,osvajanje,, Stare planine začinimo   fotografijama I ponekim video materijalom.

 Najpre Kozji kamen.

  Potom, Slavinjsko grlo.

  Fotografija sa ručka nema. Tupavica, naravno. 

 Da zaboravio sam. Čuo sam Mitka, “kmeta” u Slavinji. Mitko ima odličan sir. Ovčiji! Pripremio je. Svratili su. Probali.

-          Mmmm, kakav ukus, poručio mi je Stefan!

…………………………………………………………………………………………….

  Drugi dan. Imali smo dva predloga. Stefan je hteo na Zavojsko jezero, na kupanje, a tokom popodneva do Pakleštice, Gala je naravno “presudila”. Idemo u Topli Do. Toliko je čula o ovom selu. Divila se meštanima i njihovoj borbi da sačuvaju Toplodolsku reku. Čitala je za vodopade, Pilj, Čungulj.

  Te večeri pozvao sam Miljana Stojanovića. Mladi predsednik Mesne zajednice, predvodnik organizacije “ja volim Topli Do” uveliko radi sa svojim meštanima. Uz sve to, skoro svakodnevno vodi goste u planinu, videli su Beledje, sva ona mesta gde je požar besneo. Dogovorili smo, Miljan je stalno u poslovima, radi se u selu. Da, prihvatio je, svojim džipom voziće ih na Čunguljski vodopad.

 Tokom popodneva, iz Toplog Dola,  vratili su se nešto ranije.  Stizale su fotografije i poneki video. Stefanov drug iz Čačka, predložio  je da obavezno posete kafanu Dukat.

-         Evo nas u kafani. Javio sam se drugu, rekao gde sam. Uh, kako smo bili gladni! Ovde se ne zna šta je lepše. Kakav leskovački, niški roštilj. Ovo je super!

  I fotografije i video sa Čunguljskog vodopada bile su super.

Toplodolska reka

…………………………………………………………………………………………………

  Treći i poslednji dan.

   Pirot.

    Pitali su naravno za kačkavalj i peglanu. Sa Bracom smo takodje dogovorili vidjenje. On je sve vreme bio “mentor” njihovog “osvajanja”!

  Hteli su da vide kako se proizvodi peglana. Pričao sam o Daliboru, jedinom Piroćancu koji je napravio ozbiljan pristup proizvodnji peglane.  Dalibor je prihvatio. Tačno u pola jedanaest bili smo pred njegvom zgradom . Gradi se Degustacioni centar.

   Bila je to prilika da “špijuniram”. Dok su oni razgovarali, kamera je “radila svoje”!

   Stefan je imao spisak, bilo je nekoliko porudžbina od njegovih drugara. Gazda je pripremio reklamne poklone.

  Nastavili smo dalje. Svratili smo do Redakcije. Gala i Stefan želeli su da vide gde radimo.

   Plan za poslednji dan se ostvarivao. Dalibor je obećao i pronašao im još dva kilograma ovčijeg sira. Kačkavalj nismo stigli da uzmemo. Biće prilike, obećali su da će doći. Nije problem, može i brzom poštom.

  Poslednja "stanica" na njihovom trodnevnom "osvajanju"! Braca je obećao da će naći vremena da dodje. Gala radi na Sajmu. Kako je svet mali. Eto prilike za neku novu saradnju.

   Stigli smo! Nisu verovali da to postoji. Etno selo "Nišavska dolina".  Osećao sam se ponosno. Pirot zaista ima šta da ponudi ljudima. To mi je u svemu bilo i poseban cilj, želja.

   Birali smo neke drugačije specijalitete. Djubek s nečim, ne razumem se mnogo u to, najavio je čarolije. Ovčije kiselo mleko, punjene paprike, sarmica od vinovog lista, bećarac, na kraju, po mojoj želji juneći repovi. Nisu verovali da i to postoji!

  Braca je zakasnio za ručak. Uz kraću s mlekom krenula je priča. Gala i Stefan nisu zaboravili nijedan detalj. Otvoreno se razgovaralo o svemu. Bratislav Zlatkov, mlad čovek, direktor Turističke organizacije, zaslužan za ovaj "staroplaninski bum" otvoreno je govorio i o problemima i planovima. Sa Galom su dogovorili da se čuju, kada dodje vreme za novi izlazak pirotskih brendova "u svet"!

……………………………………………………………………..

   Ispratio sam ih do tunela. Nastavili su dalje, pored Tigra, potom pravo do Naplatne rampe. Žure u Čačak, čekao ih je lep porodični dogadjaj.

    Raško se javio. Svakog dana Stefan je "raportirao". Nisam dozvolio da se zahvaljuje. Drugari, prijatelji su zbog toga. Uostalom,  uz želju i brigu da Gali i Stefanu sve bude kako žele, kao Piroćanac, bilo mi je drago da ovi mladi ljudi izbliza vide naše LEPO!

    Nastaviće priče u Čačku, Beogradu. Širiće se "legenda" o Tupavici, Čunguljskom vodopadu, o ovčijem siru kod Mitka, o  predusretljivom, vrednom, Miljanu predsedniku mesne zajednice sela, o grilovanoj pastrmki kod Pede u restoranu "Vrelo", o boemskoj potkovici, punjenim paprikama i djubeku i "Nišavskoj dolini"!

……………………………………………………………………

      Verujem da će i ova priča na našem Portalu o Gali i Stefanu i njihovom trodnevnom "osvajanju" Stare planine naći svoje znatiželjnike.

   Smatram je posebnom, drugačijom, napisao sam je u jednom dahu, nadajući se da će se tako i čitati!