U organizaciji Istorijskog arhiva u Pirotu, Galerije „Čedomir Krstić“ i Muzeja „Ponišavlja“, a pod pokroviteljstvom Grada Pirota u utorak, 20. juna 2023. godine u Galeriji „Čedomir Krstić“ biće otvorena velika foto-dokumentarna izložba "Pirotski kej 1923-2023" . Otvaranje izložbe je u 19:30 časova.

Ove godine se navršava jedan vek od početka gradnje nasipa duž toka reke Nišave kroz pirotsku varoš. Međutim, istorija ideje da se reka Nišava drži pod kontrolom prilikom visokog vodostaja, izbegnu periodične poplave i urbanistički reguliše deo grada koji spaja i razdvaja Pazar i Tijabaru, starija je nekoliko decenija od tog datuma i seže do prvih godina dvadesetog veka. Gotovo sezonsko izlivanje reke, njeni brojni rukavci i mrtvaje u pazarskom delu varoši stalno su opominjali gradske oce na neophodnost rešavanja tog problema. Ključne prepreke u procesu regulacije Nišave bile su nedostatak finansija i deficit stručnih ljudi spremnih da tako veliki hidro-inženjerski poduhvat uspešno realizuju. Iako se tokom 1908. godine krenulo sa radovima na izgradnji obalo-utvrde prema Pazaru, nije se odmaklo dalje od početka. Nesigurne okolnosti, manjak novca, a onda i ratna epoha od 1912. do 1918. godine, drastično su uticali na lokalne prioritete, pa je nemirni tok Nišave ostavljen da čeka neka bolja vremena uz nadu da vremenske prilike neće biti tako ekstremne da izmeste reku iz njenog neregulisanog korita.

Na nesreću Piroćanaca, poplave su se ponavljale iz godine u godinu, a posebno su bile jake 1922. i početkom 1923. godine. Tada se, po ko zna koji put, pokazala sva nužnost delovanja u pogledu veštačke regulacije rečnog toka. Lokalna vlast je na proleće 1923. godine u pogledu stručnjaka, a delom i finansija, bila spremna da se konačno uhvati u koštac sa Nišavom. Na inicijativu Dimitrija Ćirića Zagorca, predsednika pirotske opštine i uz veliku pomoć Velimira Velje Vukićevića, velikog prijatelja Piroćanaca, a tada ministra u vladi Kraljevine SHS, počeli su radovi na jednom od najvećih i najznačajnijih infrastrukturnih projekata koji su u Pirotu realizovani tokom prošlog veka. Na zadovoljstvo varošana i opštinskih časnika, budući Kej je sredinom 1923. godine dobio obrise po kojima je i danas prepoznatljiv, pa je 20. juna iste godine lokalna skupština donela odluku da taj deo grada dobije naziv „Veljin kej“, u čast čoveka koji je svojim lobiranjem i posvećenošću najviše doprineo njegovoj izgradnji.
Zemljani nasipi i novo korito su do sredine dvadesetih godina omogućili da Nišava bude „ukroćena“ na mestima gde je najviše ugrožavala varoš. Prvi ispit za obalo-utvrdu desio se jula 1926. godine kada je usled velikih padavina došlo do visokog vodostaja Nišave. Nažalost, nasip nije izdržao i reka ga je probila na levoj obali, nizvodno od Železničkog mosta usled čega je poplavljen dobar deo Pazara. Taj događaj je bio ozbiljno upozorenje da se nasipi moraju učrvrstiti sadnjom drvoreda sa jakim korenjem kako bi zemljana stopa bila u stanju da izdrži natapanje i pritisak vodene stihije. Sadnja lipa obeležila je istoriju Keja tokom tridesetih godina dvadesetog veka, a prelepi drvored je formiran u etapama, posebno u vreme Svetozara Misirlića i Branka Radosavljevića, tokom čijih mandata je zasađeno najviše lipa.

Izložba koja je pred vama prati sve ključne faze u razvoju Pirotskog keja, od vremena kada je nastao i postao bedem u odbrani grada od poplava, preko toga da je sve više bio mesto za uživanje i šetnju, pa do njegovog produžavanja, podmlađivanja i renesanse dvehiljaditih godina kada se nametnuo kao estetski simbol i novi turističko-rekreativni brend modernog Pirota. Za većinu sugrađana Kej je danas oaza koja menja boje zavisno od godišnjeg doba i pruža različite mogućnosti za opuštanje i kontakt sa prirodom u neposrednom centru grada. Mi istoričari na Keju čitamo prošlost jedne lokalne sredine, vidimo „otiske“ srećnih i turobnih vremena, individualna i kolektivna sećanja, smenu generacija, mode i trendova ali i ritam odluka, vizije i kvalitet struktura koje su vodile grad. U tom smislu ova izložba je foto-dokumentarna retrospektiva života na Keju, svojevrsna „šetnja“ duga jedan vek.

Davor Lazarević, autor izložbe