Boldirani kurziv

Dao mi Bog da živim relativno dugo. Ima vas starijih, ali smo svi nekako “smešteni” u to neko Titovo vreme i sve naovamo kako su nam se menjali “gospodari”.

Prosto ne mogu da verujem, kada pokušavam da vraćam prošlost, šta se sve događalo. No, to je za neku mnogo dublju analizu onih koji sa više stručnih strana mogu da sagledavaju život u onoj Jugoslaviji i ovoj Srbiji.

Ovaj moj esej, jedan od stotine koje sam napisao, ima samo jedan cilj, da pokušam, da vas, sobzirom na iskustvo koje imam, trgnem, pokušam da u vama podstaknem mnogo dublja razmišljanja o životu od ove površnosti u kojoj mnogi žive, bežeći tako od istine, hrabreći se obično onim - a neće nas!

Upravo to! A život je pokazao upravo suprotno. Nažalost uvek nas je htelo. I uvek smo se i mi nekako upetljavali u sve to od davnina.         

(Pogledajte istoriju od Karađorđa, Obrenovića, balkanskih ratova, Gavrila Principa, Titove politike, do Miloševića, bombardovanja).  Ovo danas je nastavak.

Život je za filozofe, sociologe, pedagoge, psihologe, brojne analitičare. Međutim, svi su oni  kroz neko krivo ogledalo pokušavali da zamajavaju ovaj nedužni narod. I sve to smatram nekim opštim mestom! Ništa novo!

Život  je, ipak, i ono što smo mi sebi napravili u svojoj glavi smatrajući upravo ono, da smo daleko i da nas više neće…

……………………………………………………   

Danas u deset do sedam stigla je dojava o podmetnutim bombama. “Mečka zaigrala i pred naša vrata”!

Ništa posebno, pogledali ljudi prostorije, dogodilo se ono što se i očekivalo.

Lažna dojava. Vraćajte se deco u školu.

I sve tako, dok, daleko bilo jednog dana, ne bude kao u onoj priči o čobaninu, ovcama i vuku.

I ovo s bombama je takođe postalo opšte mesto.   

Svuda nas lažu u Srbiji.

Neka bude čak i dobro dok lažu.

……………………………………………………

 Nije ovo moja tema  za danas. Petak je, obično poslednji radni dan, kada pažnja pada i kada treba ljude pustiti da odmore.

Ovo vreme svuda, tamo na tom Zapadu, tamo u toj Rusiji, Ukrajini, iz osnova će promeniti život.

 Neko reče, bićemo sudionici neke nove epohe.

Frontovi se šire. Frontovi za hranu, za energente, frontovi ubijanja… Širi se, međutim, još jedan front, a to je promena uslova življenja. Da li dolazi vreme kada će bogati početi da slabe, a siromašni biti još siromašniji. Da li dolazi vreme kada ćemo voditi računa o parčetu hleba, a na drugoj strani, nastojati da oremo ledine, da sejemo i sadimo, da štedimo i brinemo o svemu.

U tom vremenu, otplaćivaćemo skupe kredite,  plaćati penzionerske kredite , čuvati po neku ratu za ogrevno drvo, za zimnicu koja će brzo doći.

……………………………………………………   

Kada sam juče čuo koliko u ovom trenutku velike gazde, koje imaju hektare pod trešnjama i jagodičnjake, plaćaju radnike za branje voća,  nisam imao snage da uđem u redakciju i pogledam moje  koji će za mesec dana primiti četiri puta manje za jedan posao koji se stalno radi na vrućoj plotni stavljenoj na šesticu.

Imajući sve ovo u glavi sakupio sam hrabrost da pošaljem poruku Vladanu Vasiću. Možemo i možete da mislite i vi i ja, šta hoćete, ali smatram ga jedinim čovekom koji u ovom trenutku ne samo da razume život već i donosi racionalne odluke. 

Bio sam na razgovoru sa njim, tražio sam prijem kao običan građanin. Osetio sam brigu i kod njega bez obzira što nam Budžet nikada nije bio bolji.

 Mnogo se toga okreće na tumbe.

 Da, pitao sam gradonačelnika posle onih vesti o dnevnici za trešnjare, da li ovi “cigančići” u medijima mogu po Rebalansu da budu pomognuti. Sve otišlo dođavola. Neće biti para ni za vodu.

A narodu su informacije neophodne.

Rebalnsa nema pre septembra! Dakle, pokušaj prvi je propao. Tražio sam, sa mnom je bio i Vlada Veljković iz TV Pirot, da nam se prebaci bar deo druge polovine kako bismo imali da platimo silne povećane troškove i zaradu  koja je siguran sam manja od portira i higijeničara u nekim preduzećima.      

Ispituje se mogućnost. Potrebni su nam izveštaji.  Svaki put do Berovice, Cerev Dela, Kamika, Prisjana, Dobrog Dola sada košta tri puta skuplje, sa svim ostalim troškovima…

 …………………………………………………… 

Juče sam bio prema Ragodešu. Seo sam u “žućka” na polovini je rezervoara, počeo sam da idem i peške, jer nema u kasi da platim gorivo Milanu, Ivani ili Sonji.

Tamo je stigla ogromna svita. Šteta nije bilo Vladana Vasića, a upravo sam njemu želeo da postavim neka od ovih pitanja.

U ponašanju tih ljudi kao da sam video da su sa neke druge planete stigli, bogato, kolima …

Milošu Coliću sam prigovorio da na tako duže lokacije, obezbede neki prevoz za novinare, jer ne može da se ovako izdrži.

Nisam dobio odgovor. Siguran sam da bi Vasić istog trenutka Savovu rekao da to obezbedi sledeći put. Dobri Do, Ragodeš.

Dok sam bio “loš momak” i “mučio” mladog lava, kolege i koleginice gledali su u predivnu šumu i rascvetale bagreme

Pojavio se tada i vlasnik PV. Sa njim zajedno jedan bucmasti tip.  Kažu - Cakić.

 Pitao sam ko je ovaj!?

Da li ćemo se sada , u ovom vremenu kada ćemo doći u situaciju da brojimo sitniš, ponašati tako da “moj sluga slugu traži” i da gazda Portala od dva miliona godišnje za dva radnika ima prostora da se, narod ima ružnu reč - evo ga “isprdjuje” i dovodi čoveka da “ckne” tri puta  kako bi ga platio.

Taj isti slika za Gradsku upravu, kao da nema ko, za Sportski centar kao da nema ko, sve samo zarad toga što je Aleksa Cakić  ”nečiji čovek” koga je tata ubacio  pod okrilje “velikog šefa”!

……………………………………………………     

Vraćam se početku. Godine su me učile,  mučile i naučile. To pokušavam da prenesem na Ivanu, Sonju, Milana, Bilju i često, gubeći živce postajem neprijatan. Tražim od njih više od najviše, tražim časnu borbu, pošten rad, za trećinu onoga što će po danu berači jagoda i trešanja, tog pirotskog  biznismena, zaraditi.

……………………………………………………  

Eto toliko.

Pristajem da sam loš, da niučemu nisam u pravu,  pristajem na poruku Bore Petrovića, ogromnog “novinara” Regionalne,  da treba da se lečim, pristajem da tražim upravo lekara koji će me od njega i njemu sličnih pokušati da zaštiti.

Ne zaboravite, na kraju, ovo je to neko vreme, u kojem će one, koji  misle kao da su sa druge planete ujutru dođu na posao, ne prateći informativne emisije, možda zadrugu ili nešto slično, i misle da ,”neće nas”,  jednog dana tako jako udariti  da ćemo tek onda razumeti  šta nas je to zadesilo.

   ……………………………………………………  

Smatram dobrom namerom sve ovo, kao što sam ubeđen u ono što uporno radimo, a to je da se što pre vratimo selu, da izoremo zarasle njive, da uredimo puteve, kako bi sutra, u nekom mirnijem vremenu, još mirnije iz naših bašti prodavali paradajz i papriku, na hiljade jagnjadi sa Stare planine, na tone kačkavanja i pirotskog sira , kako ne bi pogledavali u mač koji nam visi nad glavom.

 Sve ovo isto, ali na nešto drugi način važi i za one koji danas beru jagode i trešnje, možda nesvesni da ih iduće godine  neće biti toliko, ili medijske magnate koji se šepure ovih dana parama koje čak i ne mogu da potroše, da će doći u situaciju, kao ovi moji u redakciji da strepe kako ćemo već idućeg meseca i kako li će kupiti ogrevno drvo i spremiti dečicu za školu.

……………………………………………………  

Danas su bombe bile lažne i tako neka ostane.

Ali , častan rad, mir, spokojstvo, sigurnost, korektnost, međusobno poštovanje, e to su vrednosti koje nas jedino mogu sačuvati i spasiti svega !