Verujem da u svakome od vas živi neostvareni san, neispunjena želja, cilj koji nastojite da ostvarite. Naravno, ne mislim na posebne životne planove kojima čovek stalno teži.

Dugo sam u ovom poslu i uvek je postojao u meni neki nerv koji ne samo da mi nije davao mira, već me je stalno podsećao da to moram da uradim, da vremenu ovome i svemu što dolazi ostavim priču  i tako budem jasan pred Bogom, uveren da sam učinio nešto dobro.

O ljudima iz prošlosti ovog grada, o nekom, hajde da tako nazovem, novijem vremenu započetom u prošlom veku znam dosta iz priča, a sudbina mi je dala vremena da u drugoj polovini, tamo od pedesetih godina i sam imam tu privilegiju da mnoge sretnem, razgovaram sa njima, približim se njihovom životu.

Da budem iskren i da vam kažem da nosim u srcu tu prošlost i te ljude, da o njima mnogo znam iz priča mojih roditelja, baka i deka, od ljudi koje sam sretao često u porodičnom krugu…

Ova storija o istoriji, storija o prošlom vremenu ima svoje junake. Hajde, ne junake, već ljude, posebne po mnogo čemu.

Mnoge od njih prepoznavali smo po profesorskim vrednostima, druge, jer su bili jedinstveni i znani kao lekari, poštovani u svim porodicama koje su lečili. Sećam se priča o predsednicima opština, o Misirliću koji je nedeljom prepodne obilazio pirotske ulice, sretao ljude, u dvorištu bi popio kafu. Kada bi se pozdravljao s ljudima skinuo bi šešir i naklonio se. S rukama iza leđa, gordog pogleda, prolazio bi gradom! 

Bilo ih je toliko da bi trebalo mnogo vremena da se piše o njima. Ostaju u pričama, ponekoj brošuri ili knjizi koju su iz dokumenata ovekovečili skorašnji spisatelji.  

Vreme je neumitno prolazilo. Velikana koje je Pirot duboko poštovao skoro da više i nema. Bilo bi mi drago kada bi se o njima, profesorima, trgovcima, fabrikantima, fudbalerima, lekarima, ćilimarkama, zanimljivim ličnostima prošlog vremena,  moglo pisati. Tek bismo onda shvatili koliko je Pirot bio bogat grad pre svega ljudima, tradicijom, poštovanjem…

……………………………………………………………

Godinama se sa njim dogovaram da zasednemo i ispričamo prošlost.

Započeo sam sa Jovanom Jovanovićem Kivicom. Sudbina nas je prekinula, ostala je njegova poslednja melodija.

  Zar zaista je kraj?

Ovu, kao i mnoge melodije koje su pevane o Pirotu ovekovečili su njih dvojica, Kivica i Manda. Da ne budem nepravedan, ima ih u njihovom društvu još, spominjali smo ih u razgovoru. Ima ih i na fotografijama.

Tomislav Manić Manda, šesto od sedmoro dece u porodici Ljubice i Pere Mande. Njegovo detinjstvo, mladost, Skoplje, Crveni rozi, Pirote grade ti kućo stara i konačni povratak u ulicu Hajduk Veljka.

Mandine pesme prožimaju nežni tonovi kroz koje protiču reči iz kojih iskri ljubav, nostalgija, mladost, prepliću se setom, nadanjima, radošću.

Manda je, pri kraju karijere, otpevao i onu poznatu, tužnu melodiju “O, zašto sve što je lepo ima kraj…” Da li je i on, kao i Kivica, bio svestan da i njegovo vreme nestaje…?

Manda je nedavno došao u Pirot. Moram da kažem, njegov poslednji poziv me doveo u neraspoloženje.

Neško, pronađite mi mesto na Pazarskom groblju… pre neki dan ušao sam u kuću u Hajduk Veljkovoj ulici!

Sedeo je u fotelji, na razmeštenoj sofi u kojoj leži. Skoro da ne može da se kreće, noga otiče. O tome smo pričali sa uključenim kamerama dok je još bio u Skoplju.

Sa njim je njegov životni pratilac Aleksandar, koji je uz Mandu u svakom trenutku. 

Dok smo razgovarali, Manda bi povremeno zastao, palio ko zna koju cigaretu po redu ovog jutra. Pogled bi mu često lutao po sobi, u vitrinama video i audio kasete, diskovi, plakat filma u kojem je glavnu ulogu igrao njegov unuk, fotografija sa prvog nastupa sa orkestrom. Kakav čovek! Napunio 90 godina, još uvek čuva sećanja na brojne događaje, pitajući se da li je moguće da se sve to dogodilo...

Porodčna kuća Petra Manića, Ulica Hajduk Veljka 56.

Nastavili smo razgovor. Detinjstvo, mladost...

Na kraju ove ,,trilogije o Mandi" podelićemo u tri perioda njegovog života, evo video materijala koji je "neko nekada" uradio. Kada sam pre neki dan ovaj klip pronašao, poslao sam Mandi.

Ulepšao si mi život. Ovo nisam video ili sam zaboravio!

 Zaboravio je sigurno. Nije bilo jedno!

Ovo je prvi deo priče o životu Tomislava Manića Mande, burnom životu ispunjenom različitim tonovima, baš onako kako ih je naš Manda pretvarao u nezaboravne melodije.

Sutra, utorak, 9.avgust  - "Crveni rozi", profesor istorije, geni, "Pirote grade ti kućo stara"

 Realizacija: Nenad Paunović

Priredili za Portal: Ivana Stojanov, Andrija Raković