Vladane Vasiću!

Često razmišljam o tebi i tvojim delima. Pogotovo sada kada se pripremam za Presing. No, ta emisija još nije “pod jedan”.

Moja pesma u poslednje vreme, ako si je čuo je ono “Duša mi je teška, ali velika”. Zašto sam se tu video, ne znam!

Ovo “duša”,  prečesto želim da nekako pridodam gradu, toplini ljudi, predusretljivosti.

Hoću, da se ono nekada , “ono naše” , VRATI, kada se o onom starom Pirotu pričalo kao gradu s dušom. O mahalama, kafanama, poznatim ljudima koji su i dan danas u pričama. I još uvek ih poštujemo!

Došla neka drugačija vremena.

Ovih dana pričaš o IT  tehnologiji, asfaltiraju se ulice, ideš redom da se tamo vidiš sa ljudima!

Ovih dana umiru nam bebe u Bolnici, a ranije  su nam stari lekari bili kućni prijatelji, znalo se koje porodice, koje majke su se kod kog lekara porađale.

Znalo se nekada za Najlon baštu, za kermes, za matinea, za ploču na Sarlahu, za korzo.

Jeste bio grad s dušom. Ljudi su se znali. Stariji su skidali šepšir i naklonom pozdravljali prolaznike. Ranije se znalo u deset mora da se bude kući.  

Ranije je 12, 15, 18 autobusa navijača išlo da prati Radnički u Skoplju, u Boru, ma da ne nabrajam.

Ranije se znalo subotom uveče košarka u Parku Gimnazije, nedeljom prepodne rukomet na Omladinskom, popodne Radnički...

I svuda puno i svuda su fudbaleri, košarkaši, rukometašice , rukometaši bili divni ljudi koje smo poštovali, sretali.

U Gimnaziji su za đake bila matinea. Igranke na košarkaškom uveče. Svirali su Banza, Tomica Aleksić, Džigec, Kivica. Pevao je Manda...

Gore na Sarlahu, na Ploči, takodje. Tamo kod Uroševog ateljea.

 Vladane, znam promenilo se vreme. O prošlom mogu još.

Stalno sam ti pričao i za Misirlića koji bi subotom ili nedeljom, šešir, ruke pozadi, šetao ulicma ,zaustavljao se ispred kapija. Tu gde su domaćice u rano jutro najpre onom kantom s rupicama na  vrhu, poprskale i očistile  deo ispred njihove ograde. Ušao bi u, takodje, “pometeno” dvorište i ispod “vinjage” popio kafu i čuo kako žive! 

..........................................................................................

 Danas je drugo vreme Vladane. Medjutim, ljudska duša je i sada velika.

   Naša Pirotska!

    I Pirot može ponovo da ima dušu! Zašto nisi recimo juče, obezbedio dva autobusa i poslao, u jednom devojčice koje treniraju odbojku, u Arenu da kao deca iz drugih gradova, s velikim transparentom Pirot, dožive nedoživljeno.

Ej, videli bi ih svi na TV.  Zašto ti, a ne one!

      Zašto nisi , drugim autobusom, poslao dečake koji treniraju košarku. Raške i njegovi su juče na Trgu Republike  igrali za Pirot. Kakav spektakl.  I ti kreneš sa njima. Sedneš na prvo sedište. Kraj tebe treneri, parkirate autobus i na Trg.

     Da ti kao “kapiten” naše ekipe budeš uz Rašketa i njegove.

Da si svima, devojčicama i dečacima kupio po majicu na kojoj bi pisalo Pirot , obukao je i ti i tako proveli zajedno jedno predivno veče.

Mogao si to i nedavno da sa Radničkim, nema tamo ko da se seti, da jednim autobusom klinci odu na Marakanu , igrala je Zvezda u Evropi!  Gde nikada nisu bili i da dožive nedoživljeno!

Zašto nisi obišao neke od seoskih škola juče, odneo tablet, rančeve, sveske s malim linijama i s kockama, zašto im uz himnu nisi podelio po neku čokoladicu?

Zašto ovog leta mi u Pirotu ne napravismo  Turnir Basket 3x3, nego su nam leskciju držali Babušničani?

Zašto nisi ovih dana obišao majke koje su izgubile decu, isto onako, kako 2. januara ideš u porodilište?

Zašto nisi otišao kod Gorana Mančića u Petrovac da ga pitaš kako je posle smrti devojčice, niti se na četvrtom kilometru interesovao za smrt Mashera Malikzada?

Zašto nisi organizovao neku predstavu, humanitarni neki koncert, zaintersovao koja su to bolesna deca, razgovarao sa njihovim roditeljima da im grad, kad država neće, pomogne?

Ponekada je Vladane, druže, lepa reč, pokazana briga, mnogo vrednija za ljude.  

Zašto si pre nekoliko godina dozvolio da baštu Starog Doma Armije, koja je bila ikona zabave mladih, dozvolio da stave onu staklenu tvrđavu? Sad nešto Colić pominje, što me stvarno užasava!

 Imam još. Mnogo sam dugo živeo i mnogo toga lepog u ovom gradu s dušom video, da sam morao ovo da ti kažem. Čak sam i učestvovao. Znaš dobro sve gde i šta. Zašto nema Turnira u malom fudbalu na Stadionu omladine kao nekada, za šta u ovom trenutku služi ovaj stadion. Nekada spomenik malim sportovima! Jeste hala, ali leti je moglo mnogo! Turnir na otvorenom...

 Pusti asfalt u 21. veku, pusti svetiljke u 21. veku... pusti te IT neka se svako bori. Kupi, kao tvoj “brat” Boško u Zaječaru, prvacima tablete.

  .................................................................................................

    Eto to sam druže Vladane hteo da ti kažem.

Jeste viđam te subotom ispred kafića, i to je dobro. Nema te više na utakmicama, ne viđam te da prošetaš neke večeri, zastaneš s ljudima. A da te ne podsećam na Misirlića i mnoge druge tvoje prethodnike.

Nadam se da ćemo se uskoro videti kod tebe u kabinetu i lepo ispričati.

Još uvek verujem da ima u tebi one “teške duše”, da je još velika i da ćeš nastojati da je i gradu i Piroćancima vratiš.

U sredu nam je 15 godina. Ništa ne očekujem niti ćemo da pravimo “na bocku” kako si to radio u Tv Pirot, jer mi to uradimo takodje mirno, jer je i nama ovde “duša još uvek teška , ali velika”!

Stani malo (hej živote), hej Vasiću. Znam te veoma dobro. Ima još u tebi, onog što ti je porodica u Ržani dala, a ti si nam bar desetak godina na pravi način pokazivao!

Imam utisak da te vreme, brzi hod, ili još neko i nešto počeo da menja!

Ne daj se!

 Vrati se!

 Ili idi! Izgleda da si krenuo!!!