Boldirani kurziv

Subota je, skratio sam šetnju Kejom, vraćam se ponosan sa teniskih terena. Makar je ovo bacilo sunčeve zrake na zamračeni pirotski sport.

Sve ostalo za sada ćuti, krijući se u tišini.

Pišem u trenutku kada sam lepo uznemiren, jer je moj tekst o Kariju izašao u Žurnalu.

To je taj pirotski bljesak koji leči moje rane i daje nadu.

Ako se rodio Kari, ako je sa njim Lola, ako imamo Uroša, Lokija, mnogo mi treba vremena da nabrajam, zašto ne bismo mogli ponovo?

Pišem Vam u danima kada se srpstvo diglo na noge da hvali teta Dušankinog i Sretenovog Svetu iz Novosadske, Noleta, Karijeve momke, odbojkašice, odbojkaše, čeka Zvezdine igre u Evropi.

Dakle, Srbija se zna po Tesli, Milankoviću, ali i po Noletu, našim svetskim prvacima u košarci, odbojkašicama, odbojkašima… Zaboraviću. Ali zna se.

Znam vreme kada se Pirot znao po Radničkom, po Tigru i Prvom maju, po Kariju i košarkašima. Nema Piroćanca u vojsci koga nisu pitali upravo za njih. Pominju nam Staru planinu, peglanu, Kej, Nišavu. Nešto od toga darivao Bog!

A, danas?!

Dobro, postoje neke druge oblasti. Izgrađeni objekti, Tajers…

Nisu Piroćanci okrenuli leđa ni Radničkom, košarkašima, rukometašicama. Ma ne, znaju samo naši ljudi za bolje.

Jedan mali Ub ima danas superligaše u odbojci, rukometu, eno ih u Prvoj ligi u fudbalu, basketu 3x3. Jeste, gura taj Glišić. Eno Dubočica, Leskovac. Šest hiljada ljudi na utakmici. Ali novi stadion, Prva liga.

Kako je moglo da, kada je Tref bio, na Kup utakmici sa Vojvodinom bude 8000 ljudi? Protiv Zvezde u čika Draganovo vreme i više.

Hoće naši ljudi, ali traže rezultat.

Mi to nemamo, jer nemamo prave ljude. Ko vodi Radnički, KK Pirot, rukometašice. Eno Neše Đorđevića, jedan jedini. Da on nije, ni ovoga sada ne bi bilo!

………………………………………………………………………………………………

Uvod!

A sada u “centar”!

Radnički je postao “tužan” klub. Dvojica, trojica su neko rukovodstvo. Ostao Laza i momci. Nema sportskog direktora. Laza je sve. Menadžer, direktor, trener, traži igrače koji neće da dođu u Pirot. Predsednik skraćuje ionako male plate i tako dopušta da tri startera odu u konkurentski Trajal za sitne pare koje su tražili.

Klub u kojem i ova dvojica, trojica, ja ne znam pored predsednika ko je još tu, svrate na utakmice, jer, razumem ih, imaju posla u kućama gde su zaposleni. Umorni s posla, treninge zaobilaze.

Administracija u paučini. A ta paučina se razvukla posle Trefa naovamo. Čak i tužiše čoveka! A čovek kravatom razmišlja kao da je na početku prošlog veka. Teška birokratija.

Ovaj Klub, ova dvojica, trojica su na telefonskoj, izmišljenoj sednici razmatrali, zamislite, moj zahtev za akreditaciju. Normalan zahtev, svuda u svetu isti, da mi omoguće da radim!

 I odlučili sledeće:

Dakle, ne sme Nenad Paunović u svojstvu fotoreportera i kamermana (nemam para da platim dva čoveka za to), NE SME DA SIĐE NA ATLETSKU STAZU. Čekaće ga, kao pre, lanci i katanci i Sekjuriti, navodno, ko zna šta sve mogu dole da poremetim!!!

Zovu me ljudi od fudbala, ne mogu da veruju.

Šta to mogu dole da uradim, ukoliko mojim čitaocima pokažem, kao u Ligi šampiona, ambijent u holu, lica igrača kada izlaze na teren, pozdravljanje sa sudijom i biranje strane. Ovom karticom mogu na San Siro, da sa staze pratim Inter – Milan ili Real – Barselona na Bernabeu. U Pirotu, u mom rođenom gradu, ne mogu jer tako navodno traži Sekjuriti.

Šta je to?!

Šta je problem, ako slikam za istoriju, aktere derbija i sačuvam za generacije?

Evo, deco, dana tog i tog igran je derbi za plasman u Prvu ligu. Igrali su Radnički Pirot i Trajal Kruševac!

Šta to Radnički sakriva kada ne dozvoljava da Nenad Paunović radi svoj posao?

Zašto baš sada? Progutao sam veliku “Đinđićevu žabu” kada sam Piroćance pozvao na derbi, kao pirotski interes i pogazio reč. Obećao sam da ću se vratiti fudbalu i biti na Stadionu jer sam i njih pozvao.

A želim i da se vidim sa mojim drugarima iz Kruševca, da ne kažu da sam pobegao.

Gradonačelniče Vladane Vasiću, napravili ste mnogo dobrog za Pirot. Priznajem! Nikada nisam porekao. Ima stvari u kojima se nisam slagao sa Vama, smatrao sam da imam pravo! Ali ovo sada, ovo je užas! Velika naša bruka!

Ovo sad što pišem je toliko bolna istina, da će se uskoro pokajati.

Ovako kako se radi u Radničkom, toga nema u timovima najnižeg ranga (da ne uvredim ljude) ovo je naša pirotska bruka.

Održali su sakrivenu Skupštinu bez znanja medija, ne miču prstom da pojačaju tim, ima još nekoliko dana. Ne govore da li su kandidati za prvo mesto ili ne.

Čega se plaše?

Prošle sezone smo gutali knedle gledajući ih kako su se plašili Meska, gradonačelnika Leskovca Cvetanovića, a sada…

   ……………………………………………………………………………………………………..

Toliko. Neću dalje.

Znam da je i Vama sve jasno. Nije valjda da niste razumeli da je i sport lična karta grada (naveo sam primere) kao što su Nole, Kari, svi pomenuti, ponos Srbije.

Ako ne reagujete, bojim se da će ove naše ekipe, koje su imale prošlost, nestati i da njihove utakmice neće gledati ni najbliža rodbina.

Neću, definitivno, više na Stadion. Neću ni na košarku, rukomet.

Neću dok se ne promene ne samo ljudi, već i znanje, organizacija rada, dok se ne postave ciljevi i ne napravi program.

Dugo sam sa njima, navikli na moje tekstove, nedostajaću im veoma brzo!

A, zaboravio sam i ovo. Pitajte ih zašto na Gradskom stadionu nema nijedne reklame?

Naravno, znaju! Grad će da se otvori za dvadeset miliona, zašto bismo trčali?!

Uradite nešto gradonačelniče Vladane Vasiću i kada je sport u pitanju.

 Nestajemo!