Zašto imam takav utisak i koliko sam lično doprineo svemu ovome, tek, osećam da više ništa nije isto!

   Da li su se svi tako zatvorili, uplašili?

   Da li to do nekih mojih kolega ovaj život ne dopire na isti način?

  Da li su me godine učile i naučile, ali, ovakva  muka i strepnja ljudi se nije nikada ovako razlivala.

.............................................................................................................................

 Ne spavam nekoliko večeri, sanjam neke ljude koji me stalno jure. Budim se! I onda, u gluvo doba, pomislim, kako je sada Miljani, kako li je bilo Milici, ma, kako li je, ljudi, svima vama koji ste put do svoje istine našli pišući nama?

  Nikada toliko poziva, nikada toliko poruka...

Teret je ogroman. Kako sada izaći iz svega?

...............................................................................................................................

   Brojke više nisu obične brojke. One su sudbina, razlog, bunt.

 Kažem, nikada tako. Naše objave “dotakle su više stotina hiljada “ruku””. Stiglo je preko 1000 komentara, više hiljada lajkova.

  Da, to su cifre ljudskog bunta!

  ....................................................................................................................

     I šta sada?!

     Zvao sam maločas Porodlište. Dva lekara koja sam tražio radili su porodjaj. Načelnik dr Vladan Djurov i njegov kolega dr Aleksandar Djordjević.

    Upravo sam njih želeo da čujem. Sinoć sam razgovarao s mojom ćerkom.    Razumeo sam ko su ti ljudi. Sretao sam ih. Ljudski je čuti i njih. Jeste “druga strana” direktor Bolnice dr Goran Petrović. Ali, znam njegov način saradnje sa mnom. Izbegavaće me.

    A dr Vlada i dr Aleksandar?

    Šta oni mogu da kažu? Da li je baš sve tako kako svi mi ljuti, nervozni mislimo? Znamo kakvo je stanje na ovom odeljenju. Da li je neko od njih bio umoran. Da je nekoga od njih neko pitao da li mogu da izdrže.

    Da li su oni silom terani da budu baš to što jesu i budu tamo gde su tog jutra bili.

 Zašto su otišli lekari ginekolozi? Pitao sam to odavno. Petrović je medijima,  koji mogu lako da ga “imaju”, govorio da je sve dobro!

 A odavno nije dobro!

 I da ne ulazim u detalje.

   Obećavam, pitaću ove ljude. Rekao sam sestri sa druge strane, da nisam neko ko juri “veštice”, da imam dušu, poštovanje. Da se bavim poslom koji želim da radim časno.

Samo istina!

.................................................................................................

   Dalje!

 Ovih dana ide loša priča!

   A da li je sve baš tako? I da li je svuda baš tako?

  Da li je ovo trenutak da se gubi vera u pirotske lekare, u vredne medicinske sestre? Da ih ne nabrajam. Koliko uspešnih dijagnoza, operacija, porodjaja!

 I onda, gde je problem?!

  Rekao sam danas sestri koja se javila najpre u Porodilištu i ona druga na Ginekologiji:

 Ako nešto nije dobro u mojoj porodici, zna se...

 Ako nešto nije dobro ovde na poslu zna se!

 Ne, neću da definišem problem. Tek, nije li odavno bilo vreme, još u jeku pandemije, da “otac porodice” pozove  sve, postavi ih za jedan sto i kaže ono glavno:

• Hajde da pokušamo da bude bolje. Da proverimo koliko nas ima. Da pogledamo u specijalizacije, dežurstva, u naknade. Da čujemo sindikate, ma, zaposlene. Svako u svom odeljenju... Ruka ruci, radimo zbog ljudi!

  Toga nije bilo. I rana je gnojila. Nije bilo ruke da gnoj očisti, da se Bolnica uspravi!

   Lepo, sredjuje se peti sprat, menjaju se krovovi!

  A peškiri?

A jastuci?

   A pižame?

  A papuče?

  A posteljina?

  A dežurstva?

   A...

   A...

.........................................................................

   Nije im lako, ali, naši životi su razlog njihovog rada.

 Ako su nečim nezadovoljni,

 ako ih je “kapo” omalovažavao,

ako im je smanjivao pare za dežustrva,

ako ih je slao u kovid bolnice selektivno,

ako je pravio oko sebe tim poslušnih,

ako je javna tajna da iza njega stoji izvesni državni sekretar, ajde da čoveka pozovemo i da mu “saspemo” sve u lice.  Da kada ode u Beograd oseti neko iznenadno crvenilo na obrazima...

 Onda rešavajte, ljudi, to negde tamo.

  Sindikat, Srpsko lekarsko društvo, ajde na kraju dignite glas! Nema večitih!

.................................................................................................................

 I još ovo!

 Gospodo lekari, medicinske sestre!

 Dobri ljudi! Naše komšije, rodbino, prijatelji!  

   Onako kako ste se zdušno borili i borite se i dalje s tom koronom, ako ste činili sve da spašavate naše živote, e sad

SPAŠAVAJTE UGLED! ČAST! HIPOKRATA!

Oglasite se! Odbranite vašu čast, ali i čast svih pod krovom te velike zgrade, zaštitite Vladana Djurova i Aleksandra Djordjevića.

 Kažite pravu istinu i uklonite strah, strepnju ovog naroda.

  Znate, sve u životu može i mora da se vrati!

 Ali, ako izgubite veru, poverenje, onda neće samo vama biti teško.

 Njima, nama, pre svega!

 Ove brojke gore, govore o dugoj koloni uplašenih.

 O njima sada brinite!