Životna škola ozbiljnog novinarstva kaže, da ne treba stati, da svaku temu treba uraditi do kraja. Bez obzira na usputne probleme kojih ima i kojih će biti.

 Naprosto ima onih kojima, kako mi reče moj prijatelj juče, koji ne vole istinu, ,,poetično,, (ne ,,ljube,, istinu) već uporno pokušavaju da uskrate novinarima sve detalje.

 Doduše ima i novinara koji su naučeni, da na njihov mig, ,,ne diraju u osinjak,, beže od škakljivih tema.

 Med i mleko!

  Nije, ovde je krv u pitanju.

 Svega može da nema, ali krv bolesnom, to toga Božja kazna mora da stigne!

 Juče sam, posle nekoliko poruka iz Bolnice da nema krvi, da ljudi tri dana čekaju u bolničkom krevetu operaciju, pokušao da malo tragam!

 U pirotskoj Bolnici sam sve pokušao. Centralu (sad kažu broj promenjen, sklonite ga onda sa sajta) načelnica nije bila u Pirotu, u prostorijama su telefoni zvonili.

 Ostao sam bez pirotske istine.

 Pošto sada naša, rodjena, pirotska krv, tako naredili kažu i EU-ovci, naš ministar prošli odmah prosledio, sve ono što humani naši heroji ovde poklone ide u Niš.

  Direktor na Upravnom odboru. Ljubaznoj sekretarici sam dosadio. Pre nego da objavimo post, javila se izvesna DR Ranka i rekla:

 Istina je na našoj strani. Krvi imamo, šaljemo po trebovanju.

  Da li sam sve poverovao, nisam, da li mi se učinilo da je normalno da šalju, jeste.

.....................................................................................................

    Poranim jutros u Transfuziju u Pirotu. Na okupu svi. Načelnica Marina, druga doktorka, onaj čovek, znam ga Dragoslav, predsednik je Sindikata, porazgovarao sam sa njim. Ljubazna sestra me ponudila kafom. Ne, samo voda.

     Pričamo mi tako, niko ne sme pred kameru "direktor zabranio" i saznam.

 Da, krvi nije bilo tri dana. Trebovanje poslato. Čovek na ortopediji nije bio hitan slučaj. A mogao je da stigne neki drugi. Mislim u sebi.

   Trebovanja šaljemno kako nam stignu zahtevi. Evo, sada spremamo krv za Interno.

 Krv kasni iz Niša. Ponekada i ne pošalju sve ,,vrste,, (ako se tako zove).

      Pričaju oni, rekao sam da ću tonski da snimim. Ne smeju, ponavljam, strogo zabranjeno, pred kameru.

 Žurili su da spreme krv za Interno.

    Podsetio sam da je ranije pirotska krv ovde obradjivana. Odgovaraju da je bilo tako, da je sve to što je nekada bilo od opreme, zastarelo.

   A da, pitao sam i za transport. Kažu, pošto se ponekada kasni, naš vozač kada ide za Niš svrati da doveze.

    Nisam uspeo da ubedim ni predsednika Sindikata, da kao sindikalac brani firmu.

 Samo direktor.

Ovaj hodnik pravo, desno i... Tamo je.

 Zovem sekretaricu, poznati odgovor.

 Zauzet je.

 Zovem ga na fiksni. Zvoni.

 Pošaljem poruku da sam tu u zgradi. Ništa.

Zovem ga na mobilni. Prekida vezu.

 Ne budem lenj, pravo hodnikom, pa desno i ponovo desno.

 Evo moj put.

 Pokucam na vrata. Sekretarica me gleda iznenadjeno. Nemo, pokazujući rukom, pitam je za gdina direktora. Zauzet.  Pozovem ga, sekretarica gleda, zvoni dugo!

 Dovidjenja!

 Otišao sam.

 Slikao sam i ovo. Dokaz. Materijalni.

    I evo me u Redakciji. Zovem direktora u Nišu. Isti odgovor ljubazne sekretarice:

 - Na sastanku!

 Shvatam da direktori stalno ,,sastanče,,. To im je u opisu poslova.

Ili je to odgovor koji sekretarice prve upamte, kada zasednu  pred njegovim vratima.