Boldirani kurziv

Oduvek sam smatrao da je u ovom našem poslu veoma bitna odgovornost za izrečeno, napisano! Da mora da postoji elementarno poznavanje oblasti o kojoj ste odlučili da objavite stav, kako biste imali "aktivnu legitimaciju" da se odredite u odnosu na neke pojave! Drago mi je da ste u velikom broju komentara koje ste poslali , podržali naše stavove o trenutnom stanju u Radničkom. O načinu rada, o ljudima koji ( ne ) rade u ovom Klubu, o stanju u kakvom je ovih dana bio Gradski stadion.

U uvodu i ovo.

Nije digresija. Dragan Nikolić, istorijski direktor Prvog maja i rodonačelnik novog Radničkog, šnajderski pomoćnik, sve što je "uneo" u Prvi maj, kako je govorio video je putujući svetom . Njegova vizija dovela je ovaj tekstilni gigant kasnije , da su se divili Japanci, Švedjani, Nemci... Njegova velika ljubav prema fudbalu, "proizvela" je Radnički, Gradski stadion...

Zašto ovaj uvod.

Čovek je bogatiji ako čita, gleda sluša, ako putuje svetom, ako upoznaje pametne ljude, ako putujući , koristeći neka svoja saznanja i kriterijume, UME DA UČI!

Kada je fudbal, u ovom slučaju, u pitanju, bez ikakve želje da to potenciram, nema većeg grada u Srbiji gde se kotrlja lopta gde nisam bio , odakle nisam prenosio utakmice Radničkog. Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Subotica, Sombor, Apatin, Užice, Čačak... na tom "putu fudbala" video sam i dobro i loše, doživljavao predivne trenutke, poštovanje, gostoprimstvo, sretao izuzetno sposobne, divne ljude...

Na tom "putu fudbala" bio sam maltretiran, prenosio u korovu u koprivi, iz kokošarnika, stajao pored ograde stadiona po kiši, snegu, vetru..

Na tom putu fudbala dugom 41. godinu " naslagala" su se iskustva. Neko je to "gore" video i 2008. godine dodelio mi Nagradu za životno delo. Manje bitno za sve vas, ali važno zbog toga što je neko ko se razume, overio moje poznavanje života, prvo reči i načina rada, razmišljanja, gledanja na dogadjaje.

......................................................................................

U Kragujevcu sam prošle subote sreo čoveka koji me "ostavio bez daha" oduševio, znanjem, ponašanjem, odvažnošću, idejama, ophodjenjem, kulturom ...

... U tom trenutku Radnički je primao treći gol! Plakalo mi se. Muka ! Levo od mene u prvom redu predivno uredjene Lože s foteljama , sedeo je jedan krupan , visok čovek. Nisam ga poznavao. Čuo sam njegovu rečenicu "Ovo je Prva liga, drugačije je ..." i još nešto dodao...Pogrešio sam u proceni njegovih misli i reagovao uvredjeno.

A ko smo mi, a ko je Radnički, a ko je Pirot. Da li mi nismo- Prva liga.

Nisam dao "na sebe". Neki minut kasnije sve smo se razumeli. Govorio je o načinu igre našeg tima, a ne o tome ko je ko.

I tu je krenuo srdačan razgovor.

• Vi ne znate ko sam ja, rekao mi je, ali ja znam – ko ste vi! Čitam vaše tekstove na vašem Portalu, na Srbija sport, nisam video novinara koji tako razmišlja o fudbalu, koji toliko voli svoj grad.... Govorio je Željko, dok je njegova snažna ruka bila na mom ramenu.

Poveo me predsednik da mi pokaže Stadion, prostorije... Video sam teren sa veštačkom travom, još jedan travnati teren. Uveo me u poslovnu zgradu kluba. Pokazao mi prostorije za prijem gostiju, trofejnu salu, salu za KZN.

Eto, ovo je priča o PREDSEDNIKU! O čoveku čiji se rad, način razmišljanja i vidi i čuje. Sin je nekadašnjeg prvaka države , one velike u boksu, Todorovića, učesnika mnogih evropskih i svetskih prvenstava. Imao je u kakvoj kući da raste. Da sluša, da raspoznaje šta je dobro . Rekao mi je to da je Radnički postao njegov životni cilj, želja, da će neki novi Paunovski, Sava Paunović, Žabarac istrčati na teren.

Željko Todorović je visoki intelektualac, vedar čovek, pun energije. O Radničkom govori s ljubavlju kao o svojoj porodici. Voli fudbal , veoma je cenjen u Evropi i Srbiji. Zaslužio je to, naravno. Znanjem, upornošću, vizijom , poštovanjem koje uživa!

Ništa neću dodati ovoj priči. Samo ću pokušati da potvrdim ono s početka. Treba učiti, treba putovati, videti šta to drugi rade, treba imati veliku ljubav, predanost, postavljati ciljeve i ciljevi će se ostvariti. Jer, sve je izmišljeno, samo treba biti uporan i to, kao čika Dragan, kao Željko Todorović , uraditi u svom gradu !

Raspoloženja su mi bila pomešana kada sam odlazio sa "Čika Dače". Bilo mi je žao, jer je "moj Radnički" zaslužio više.

Negde iz dubine moje duše nicalo je raspoloženje . Bogatiji sam , upoznao sam jednog izuzetnog čoveka kakav je potreban, Kragujevcu, Pirotu, Srbiji.

Željko Todorović i slični njemu pokazuju nam put kojim treba ići. Imaju viziju, znaju ciljeve ! I znaju – kako !!!

Predsedniče, moje poštovanje !