Ne znam kako se to zove, da li me nešto sustiglo, što bi rekli naši ljudi, tek juče "nisam bio u formi"! Lutao sam po jučerašnjem danu, van bilo kakve želje, ali i ideje da nešto uradim.

      Čekao sam dugo tu "slobodu" osetio sam da mi je potrebno bilo da izadjem, da sam sa sobom progovorim, da udahnem vazduh i zatražim nekud razloge "da se vratim".

     Napunilo mi je glavu juče sve i svašta. Povrh i ona sednica Skupštine. Negde oko pola sedam, dok  mi nije u glavu dolazilo da sebi objasnim ono što mi je legeendarni profesor matematike i direktor Gimnazije, čovek koji se bliži dede vedestoj rekao.

-         Šetali smo pre neki dan Kejom tamo kod Školskog dispanezera. Stiže nas uniformisan mlad čovek i reče da je tu zabranjeno šetanje. Da moramo tamo, preko Golemog mosta i dalje!

Znam koliko je to častan čovek, stari Piroćanac, svaku mu izgovorenu reč verujem. Sreli smo se ovde na Keju prema Gazeli, blizu "ekološke" zelene zgrade! 

  Imao sam to u glavi kada sam juče krenuo "zvala" me Nišava, Kej. Da li je moguće, može u teretanu, a ne može kejom? Može kod Petka frizera (što je dobro), a ne može pored Nišave.

    Raspoloženje su mi popravili Lambi, bivši fudbaler, predavao je muziku u Pedagoškoj, Boža Cinca, dr Mirjana i Dušan Vasić... Šetao sam pored Nišave, mahao nekim ljudima koji su šetali gore, bedemom.  Bravo, tu nam je mesto. Kej je poslednjih godina najlepši na svetu. Od jednog i drugog bazena, skoro od Poljske Ržane, sve do Bistrice. I nekome palo na um da tu gde se proizvodi kiseonik, gde buja proleće, gde Nišava odiše svežinom... Ajde, bre! Ali dobro, ljudi su pobedili.

    Promenio sam pravac i krenuo ulicama mog detinjstva. Bila je nekada Ulica Aleksandra Rankovića, sad je Danila Kiša. Kakva suprotnost. Škola "8. septembar". Sunce je skoro "palo" iza Belave i Sarlaha. U dvorištu mašine, gradjevinski materijal. Lepo. Ovo vreme nas je još više pokrenulo da više brinemo o školama, da ih opremamo, o bolnicama...

    I još jedno lepo. Vidite, krenulo me, na kraju dana. Tamo iz glavne ulice, cisterna. Ponovo Komunalac. Gde krenete, svida ih ima.

    Kako sve nekako ide, kada vas srce vodi. Tu kod bivšeg Galanteksa, prošao sam kraj nekoliko novih zgrada, koje su tako brzo nikle i ušao u ulicu mog detinjstva. Tu, pred našom kućom, setio sam se one slike. Znate ono klinci igraju hokej. Da je znao onaj sportski novinar, da su to dečaci iz Novosadske ulice i da to nije bila "svinjća" niti neka ulica "kod krsta" već hokej u Novosadskoj ulici, udaljenoj od Nacionala tri minuta.

    Evo te slike . "Dečaci iz Novosadske ulice", tako je pisao legendarni Rota. Snimio je "večiti" Žoli, Božidar Manić.

    Zastao sam do kuće Živkovića, devet brata, fudbaleri, Badžinci, tu su živeli. Odmah do našeg dvorišta. Tu je sad Mića Živković, čuveni tonac iz Radio Pirota, Marina supruga, Miloš trener. Oni u br. 19, mi 21. Uključio sam kameru, da vam pokažem kako taj deo ulice izgleda sada posle šest decenija. Uuu, da li je moguće? Ništa više nije isto. Tada ni automobila nije bilo. Makar u našoj ulici.

-         Retko dolazim. Paun i Zorica, naši roditelji. Sestra je tu, kad stignem, da, mada krivim sebe, moram češće. I onda sam kreniuo u sećanja. Iz ove ulice su čuveni golman Omladinca Barča, na početku ulice legenda šofer Milorad, u broju 17 Djoka "Farmason", zatim nana Jovanka, ćerka Radica, supruga, profesora fizičkog i fudbalera Mike Rančića, sestra Lepče. Minica, brat njen. Čuveni Pištoljevi. Profesor Djordjević, supruga učiteljica, poznati srpski lekar Miroslav Djordjević Pištolj, Dejan igrao je fudbal...  Nastavio sam. Čika Bata stolar i teta Javorka, Ema, Neža, Zoran, Mitići.  Svi su imali po dvoje troje dece. Do njih deda Rada bombondžija, zatim cenjeni profesor Petrović, gospodin čovek, Necić fotograf, teta Dušanka i čika Sreten, Karijevi roditelji, Pera Stamenović košarkaš, inženjer, sestra njegova profesorka, Mustafa profesor, tu je bio zet.

  Evo, pogledajte . za starije Piroćance i njihove naslednike ,  biće interesantno.   Za mladje sigurno ne. Izvinite.( Preskočite snimak)

    Nisam zaboravio ni  sećanje "ispred banke". Tu smo proveli ranu mladost. E, predveče "ispered Banke" (sada SDK). Čekali smo čuvenih "petnaest do sedam", kad je zvonilo za šesti čas,  gimnzijalke i "ekonomke" da prodju...

 Glavnom ulicom sam išao lagano. Osetio sam da mi je duša puna. Bio sam neki drugi čovek. Ajde da snimim i dve glavne kuće u gradu. Komšije. Neka ih ima. Uspomene radi.

    Pre neko veče sam ovde prolazio, tu ispred Doma kulture. Sat nije radio kao ono veče. Ovo ispred Doma kulture prošli put nisam snimio. Evo, neka i to bude za uspomenu i dugo sećanje.

      Bilo je to sve za ovu "lekovitu" šetnju. Dan još uvek, prošlo je pola osam. Danas sam dobijao poruke.

-         Gde si Paune, novinaru, kad se aplaudra lekarima i odjekuju šerpe? Ljudi hvale doktore i traže da se menjaju vanredne mere. Da nas raskomote...

  Iskreno, nije mi palo na um. Nekako sam ovog predvečerja bio opijen Nišavom i Kejom i sećanjima  na mladost.

    Mitke, moj idol, probudio se u meni!