Prilikom nedavnog susreta u Pirotu, pedagog, naučni radnik Sanja Miladinović, govorila je o njenim istraživanjima na polju ekološke svesti kod dece.

 Smatrali smo da će njen naučni rad, koji je inače već objavljen i može se naći, aktuelan, posebno u našem gradu gde  Regionalna deponija savremenim aktivnostima i brojnim projektima, nastoji da se upravio ,,okreće,, mladjim naraštajima.

  Kako ovoj oblasti poklanjamo veliku pažnju na našem Portalu, to smo dogovorili sa profesorkom Miladinović DA objavimo u nastavcima njen naučni rad, na čemu se zahvaljujemo.

 Objavili smo uvodni deo njenog rada, a danas nastavljamo.

Сања Миладиновић

Предшколска установа „Полетарац“ Мерошина

1. Основне карактеристике еколошке свести

Са променама које настају у природи као последица човековог „присвајања природе“ производњом, а које се испољавају и у нарушавању еколошке равнотеже, настаје и свест о тим променама- еколошка свест. Еколошка свест настаје како на основу емпиријског, очигледног сазнавања, тако и на основу научног истраживања. Еколошка свест се не исцрпљује само у критици еколошке ситуације, она претпоставља поред сазнања о стању друштва и природе и узроцима тог стања и сазнање о потреби заштите природе од даљег нарушавања еколошке равнотеже у њој, како би се очувао природни оквир живота човека.

Еколошка свест је историјска категорија. Она настаје у историјском периоду када однос друштва према природи доводи до нарушавања еколошке равнотеже у природи , еколошке кризе. Зато се и интензитет еколошке кризе одражава на еколошку свест. У ствари, еколошка свест је настала у тежњи да се нађе решење за еколошку кризу, како би се очувала природа као оквир живота.

Еколошку свест чине не само сазнања о односу природе и друштва, о нарушавању еколошке равнотеже и потреби заштите природе од деградације, већ на том сазнању и спремност појединца и друштвених група да се ангажују у заштити природе и тиме се одговорно односе према другим људима и будућим генерацијама.

Еколошка свест се различито појмовно одеђује, најкраће се еколошка свест одеђује тако што се каже да она као свест о околини обухвата (садржи) схватања, начине понашања, мотиве деловања, жеље и очекивања који се односе на човекову природну околину. Једноставније речено еколошка свест садржи сазнање о еколошкој ситуацији, вредносно одеђивање према њој и понашање којим треба да се оствари еколошко стање коме се тежи. Према томе три су у садржинском смислу, основна елемента еколошке свести; еколошко знање, вредновање еколошке ситуације и еколошко понашање.

Еколошка знања представљају основни елемент еколошке свести. У та сазнања спадају свакако сазнања о ограничености природе (тј. њених ресусра).

Вредновање еколошке ситуације је други основни елемент еколошке свести. Он је одређен системом вредности друштва или друштвене групе у којој се развија еколошка свест и изражава ставове друштва или групе прем аживотној средини коју треба штитити и очувати као вредност.

Еколошко понашање је трећи битан елемент еколошке свести. Међутим еколошко понашање није одређено само еколошким знањима и вредносним системом, већ и особинама личности, људским потребама и могућностима њиховог задовољавања. За пожељно еколошко понашање потребно је код људи развијати самопоуздање, оптимизам, да се еколошки пожељним понашањем појединца и друштва могу решавати, и решити, еколошки проблеми.

Еколошка свест формира се и развија не само под утицајем еколошких проблема-еколошке кризе, већ она настаје и развија се и под утицајем социјалних снага и промена вредности ситема.

Иако је брига о заштити природе одувек постајала, до развоја еколошке свести долази постављањем првих теорија о животној средини које се везују за другу половини XVIII века. Фазе развоја еколошке свести многи објашњавају кроз теорије о животној средини: теорија бентамиста, малтузијанства, границе раста глобалне равнотеже, органског раста, ... Теорија бентамиста заснивала се на тежњи за побољшањем хигијенских услова становања у радничким насељима, махом подигнута у близини индустријских погона и рударских копова. Недостатак теорије бентамиста огледао се у приступу обезбеђивања само што ефикаснијих услова рада. Теорија малтузијанства скренула је пажњу на проблем раста људске популације. Полазила је од констатације да се људска популације брже повећавала (геометријска прогресија), од производње средстава за живот (аритметичка прогресија). Теорија је предлагала контролу рађања посебно сиромашних класа што је изазвало бројне полемике према малтизијанствима као крајње нехуманог односа према људској популацији. Тако се као противтежа развио покрет „неомалтузијанство“ штитећи права популације неразвијених и земаља у развоју.

 Средином XX века Р.Карсон покренула је нови покрет за заштиту животне средине који је представљао апел човечанству да смањи употребу пестицида у пољопривреди. Теорије границе раста глобалне равнотеже заснивала се на становништву да раст популације нужно води порасту производње и потошње што резултира увећаном потрошњом природних ресурса, повећањем загађености и деградацији животне средине.

            Прва конференција Уједињених Нација о животној средини одржана је у Стохлому 1972.године и представљала је прекретницу у односу на човечанство према животној средини. Донета је Стохломска декларација која је указала на алармантно стање квалитета  животне средине и истакнута нужност праћења њеног квалитета, трошења ресурса, последица загађености на људско здравље, природу, биљни и животињски свет. 

Брунтлендова комисија дефинише одрживи развој као „Развој којим се испуњавају потребе садашњости, без ускраћивања могућности будућим генерацијама да задовоље своје потребе.“

Животна средина се разматра често као систем узајамно повезаних система: природна средина, социјална средина, стамбена средина, културна средина, информативна средина. У зависности од размера и циљева истраживања, могуће је посматрати животну средину појединог човека, породице, групе људи, целокупног човечанства.

У савременом свету све је доминантније и све је више прихваћено сазнање да еколошка криза и еколошке катастрофе могу довести до уништења човечанства. И управо због тога што су еколошки проблеми постали глобални проблеми који битно обележавају и карактеришу савремено друштво полако превазилазе политишке разлике које постоје између појединих држава у циљу тражења решења за већ нагомилане проблеме.

Еколошко образовање и формирање еколошког начина мишљења започиње у најранијој младости, па је, отуда веома значајна улога образовно-васпитних организација на свим нивоима стицања знања. Еколошко образовање представља схватање опште екологизације материјалне и духовне делатности друштва. Широки дијапазон еколошког образовања омогућава неопходну синтезу знања, умења и навика из природних и друштвених наука.

Еколошко образовање има задатак да подигне критичку свест људи о нужности очувања и унапређивања здраве, еколошки чисте средине, примерене и достојне човека, и да их упозна са последицама технолошког развоја и неконтролисаног утицаја тог развоја на еко системе и здравље људи. Тако, ван институционално образовање стечено у породици и посредством мас-медија допуњују се институцијалним почевши од предшколског образовања, преко основне и средње школе, па све до вишег и интезитетног образовања укључујући постдипломске и докторске студије.Сведоци смо опште интерности васпитно-образованог система мањкавости насталих планова и програма у школама Републике Србије, када су у питању садржаји еко-образовања и система заштите животне средине.

Да би се могло од човека очекивати и захтевати еколошко понашање, потребно га је предходно образовати, што се може постићи једино увођењем еколошких садржаја у све нивое образовног система васпитања и образовања. Зато треба приступити организовању наставе са еколошком тематиком кроз иновирање наставних планова и програма и увођењем регуларних еколошких садржаја као посебних предмета и у оквиру других предмета.

СУТРА 2. Стицање еколошке свести у предшколском узрасту деце