Biću iskren do kraja! Ta žena, zove se Ljuljeta, zove me više od godinu dana. To je više zov upomoć. Plače dok objašnjava. Prognana, raseljena  lica sa Kosova. Dobili su navodni krov nad glavom u selu Lukavica kod Dimitrovgrada. Kuća sklona padu, suprug srčani bolesnik. On je sa Kosova, ona Makedonka.
Živeli su na Kosovu. Romske nacionalnosti. (Kakve to veze ime. Ljudi od krvi i mesa). Muka ih je naterala.

Nisam odbijao pozive, broj se završavao na ,,63", znao sam uvek da je ona. Slušao sam njen plač, molila je da je predsednik primi. Mislim da jeste jednom. Da dodju da vide gde stanuju. Vlaga, hladno, suprug ugroženog zdravlja, imao infarkt...

 I sve tako do pre neki dan.

 Bila je sreda. Gužva, selili smo se. "Primio" sam je na terasi. Ono što mi je Ljuljeta rekla u kameru ne služi nikome na čast.

 Uz sve to, žalila se i na ponašanje komšija.

 Dogovorili smo da u petak, kada ponovo vodi supruga u Bolnicu, donese fotografije. Ne ume da šalje telefonom.

Evo ih!

Sa predsednikom opštine Dimitrovgrad, sa kojim se, moram da budem iskren dobro znam, postoji medjusobno poštovanje i često ističem njegove uspešne aktivnosti, razgovarao sam o tome u nekoliko navrata!  Da priznam, očekivao sam, posle ranijih poziva da će nešto da se promeni. Da li nije bilo uslova ili ne znam  šta drugo, tek, eto, Ljuljeta je došla i rekla sve ovo.

 Da budem iskren, da smo neke detalje iz snimka i sklonili, jer su baš bili direktni. Pominju se imena njenih komšija.

 Vladica Dimitrov, predsednik Opštine Dimitrovgrad,važi za mog prijatelja, godinama, na tu ,,kartu" sam i išao. Smatram ga i danas uspešnim, vrednim predsednikom i dobrim čovekom. Ovo je prepiska. Rekao bih da je bila poluzvanična zato je objavljujem  

Vladice, ova žena je dolazila kod mene. 

Žali se na uslove u kojima žive

Na ponašanje nekih p....  u komšiluku

Kaznili po 10.000 din.  nju i supruga u taksiju  jer nisu vezali pojas na zadnjem sedištu!!!!! Valjda  je taksista trebalo da ih opomene.

Vraćali se iz Bolnice. Treba da mu ugrade stent.

Pokazala mi je sliku kuće, dve kazne, koliko primaju socijalnu pomoć i dijagnozu.

Ja ću morati to da objavim. Smatram da je previše.

Kad je za hvalu, za hvalu je.

Ljudi su, ma ko bio!

Bilo ti pravo ili ne.

Odakle da plate kazne?!

Ono nije kuća, ruševina.

Ako imaš nešto da kažes, reci.

Ako su se drugi zaboravili, opijeni, ne očekujem to od tebe.

Nešo, slobodno objavi šta god hoćeš. Ja nikad nisam ni hteo niti mogao da cenzurišem medije, odgovorio mi je predsednik SO Dimitrivgrad,

Ok, njegov stav, njegovo pravo. Morao sam da odgovorim i na to!

Ne radi se o cenzuri. Ovde se radi o životima ljudi,  jer svi imaju pravo na to. A ljudski je i potpuno normalno da se poštuje svaki život. Ma čiji bio.

Moj način zivota i rada je isti.

Biti častan ,  profesionalan, istinit , braneci demokratiju  kao najvece bogatstvo posle zdravlja.

   Eto bila je to naša prepiska.   Morao sam istine radi da je objavim.  Smatram da mediji imaju  obavezu, da budu otvoreni, istiniti, da se bore za ljude I njihovo pravo na život. A ljude ne treba gledati na drugi način, osim da su ljudi, od krvi I mesa, da tuguju, raduju se,  žele da život.

 A naša obaveza, ljudska pre svega, da svakome omogućimo to pravo !

 Nadam se da ćemo  to razumeti . Bolje mi  ovde, u našem užem prostoru, nego da o ljudskim sudbinama pišemo dalje od naše sredine.

 Važimo za dobre, humane ljude ! Zar ne ! ?