Boldirani kurziv

Učili li su me mnogi poznati ,, novinarski vukovi,, na brojnim skupovima, da uvek pišem ono što nosim u duši, kako osećam, da ne gledam u druge i da u svemu budem originalan. Da ostavim ,,pečat,, , stil, način, po čemu ćete ili prepoznavati ili razlikovati! Ili odbaciti! Javan posao! A ljudi različiti...

Nastojim da to radim od 1. oktobra 1978. godine kada me TGP doveo u Slobodu na mesec ipo dana, a potom sam ovim ,,gorkim hlebom,, počeo da se hranim od 26. novembra, kada se u 11 časova prvi put oglasio državni Radio, a ja ,,gle ludaka,, već od pola dva radio prenos utakmice Radnički – Sutjeska ...

Zašto sam ovo napisao... Odakle ovakav uvod, kada oni stariji znaju za moje jutarnje programe, dnevnike, prenose, Vaš informator, Zajedno sa vama, Vi pitanje mi odgovor, pa sve do mog početka kraja, kada sam, po osvajanju demokratije, počeo da radim taj Lavirint koji me ,,koštao glave,,.

Kako je vreme čudno!?! Državnog radija više nema, nema ni njega, osionog lika, gazde tudjih duša koji je u to vreme gazio sve pred sobom. Smenjivao koga je hteo, zabranjivao ... Hvalisao se da ih je sve izmislio i sve zasluge uzimao za sebe!!! Nema ih. Ni onog radija, a ni njega. Pojela ih prošlost!!!

Ništa više od toga neću kazati! Ostao sam srećom po sebe, svoju porodicu i one koji kažu da su rasli slušajući moje emisije, ostao sam da bi se ,,rodio,, novi Radio, a potom i Portal Plus online... Piroćanci srcem i dušom! I jedno i drugo!!!

Zašto zaista sve ovo !? Zašto o ,,novinarskim vukovima,, savetima, o TGP i vremenu prošlom koje se meri decenijama!?

Slušate ovaj Radio, u poslednje vreme čitate, verujem, i ovaj Portal! Možda ste primetili da se radujem kad pišem o svemu lepom pirotskom, da sam ljut i tužan kada neko ili nešto baš i ne ide kako je dobro za ove naše ljude! Reakcije su naravno različite. ,,Hrabri,, iz mraka često pogrdno pominju i mene i moju porodicu!! Ali cena je previsoka, a trajanje predugo!!!

Rodjen sam ovde! U Nikole Tesle br. 6, kod nekadašnje Pazarske pijace. Tu je sada Parking Hotela Ana luks. Učili su me da poštujem i vrednujem dobre i vredne ljude i da se nekako ,,utkam,, u život ovog grada kao ,,gugutće na direci,, što bi mi govorila moja majka koja se školovala kao dete tkajući ćilime...

E, sad na priču!

Svakog popodneva posle pet, sada već svake predvečeri, pokušavajući da čuvam svoje elementarne životne vrednosti, idem ,,na stazu,, kako je zovem. Nekada prema Tigru, češće Kejom do Kupališta, Kompenzacionog bazena, mosta na Drugom ringu, kraj Toplane, Stadiona, ulicama.

Šetam i gledam kako kraj mene raste grad mog života, radujem se svakom zasadjenom drvetu, ,,ubija,, me kada se lome klupe, korpe za smeće, eno već našmrljali novi most na Drugom ringu... Osmehujem se novim asfaltiranim ulicama, deci na Zatvorenom bazenu, na pomoćnim terenima Gradskog stadiona, u Hali Kej, na terenima sa veštačkom travom...Uživam kada prodjem parkovima kraj Gradića, navijam za Trefa da sagradi taj Hipermarket, žurim da vam prvi javim za asfalt u Srećkovcu, radove na saobraćajnici 1, Kružnom toku... Da čujete šta je Vladan rekao...

Radujem se, jer sam svestan, duboko svestan i život ovde mi je potpuno jasan, da sve to čini da ovaj grad koji je, od ćepenaka, kasabe, kaldrme, rastao do kocke u ,,Maršala Tita,, da bi sada imao modernu Energanu, savremenu vodovodnu mrežu, asfaltirane, osvetljene ulice, behaton ploče na trotoarima, dva moderna trga u centru... I da ne nabrajam više jer toliko toga ima!

I svaka moja ,,staza,, gradom uvek sakrije u sebi nešto posebno lepo što me obuzme i napuni mi grudi, ili , se ,,sudarim,, s nečim što često ume da me uznemiri i podstakne da viknem, napišem, slikom pokažem.

Šta sam to večeras sa ,,staze,, doneo u ovaj moj svet, a hoću da vam pokažem!? Da li znate gde je Protina mala!?

Stariji naravno, ovi mladji, ako su slučajno čuli! Save Kovačevića! Dobila ime ova ulica ,,posle oslobodjenja,, kako su to vreme zvali moji stariji! I nije se promenilo! Pa, i ne mora!

E, ta ulica, proteklih meseci trpela je od svojih komšija različite ,,povike,,. Zamislite, hoće grad da im sredi, učini modernom, napravi aveniju, a neki tamo nisu hteli. Čak se i potpisivali!!! Baš sam se pitao ko bi sve to mogao da bude... Srećom razum je bio jači od tvrdoglavih i kada smo pre neki dan snimili prve radove, bilo mi je drago!

Večeras sam prošao kroz Protinu malu. Prvih sto metara od Keja prema centru, sa desne strane već se uveliko ,,tamponiraju,,! Prvi radovi kao da poručuju, ej, alo, ljudi, šta ste to bili umislili. Evo kako izgleda. Protina mala ili Save Kovačevića, večeras oko 19 časova tamo gde su mašine danas tutnjale...

Kako sam svakim korakom bio bliži kraju ulice sve me više sećalo na vreme kada je ovom ulicom bilo opasno prolaziti. Neravni trotoari, parkirani automobili, a vozila jure kolovozom.

Eto, ovo je moja priča od večeras. Morao sam ovaj uvod da ostavim kao trag, tek toliko da se ne zaboravimo i da se znamo. Ima ovaj grad još uvek ljude koji dugo žive ovde, znaju za Bokludže, Kale i Berilovsku kapiju, Jatagan malu, Beg baštu, Barje...

Znaju za sve to i vrednuju sve ovo što iz dana u dan raste i ponosni su. I nose sve to u duši i raduju se svemu. Srećan sam kada se srećem sa tim ljudima jer mi daju snagu da nastavim da se divim svemu što se menja i ide napred.

Hajde ljudi, da svako od nas pokuša da sa više ljubavi, duše i energije poklanja makar mali deo sebe svojoj ulici, trgu, parkovima. Time ćemo se više radovati i ponositi. Sve ovo je samo naše, pirotsko! Zar ne Piroćanci!? Vi stariji, ali i ovi mladji koji će, želim da verujem, veoma brzo shvatiti sve vrednosti ,,kojima hodaju,,!!!