Juče sam objavio priču o Radničkom kroz vreme i podsetio na postignute rezultate. Nama koji  “duže pamtimo”  bilo je jasno kada je Radnički postizao dobre rezultate. Da ne podsećam na Dragana Nikolića, Ćamila, Šuleju, Trefa...

Moja tema danas, ili pokušaj da  otvorimo neke dileme su – finansije!  Baviću se poslednjim godinama. Posle Trefa naovamo!

Radnički je od opštinskog -  gradskog Bužeta uvek bio “sagledavan” sa 20 – 25 miliona dinara!

Malo ili dovoljno, znali su predsednici. S obzirom da su  jedan od drugog, kao štafetu, osim pečata i troje stalno zaposlenih, preuzimali i dugove, nikada nije moglo da se zna precizno s kakvim finanisijkim "snagama" će Klub ući u narednu sezonu. Predsednici su se menjali obično u junu, dakle, onaj ko je preuzimao "štafetu" uvek je imao manje para da istera godinu.

Kada bih tražio, a mogao bih, presek sa današnjim danom, kada su dugovanja I potraživanja u pitanju, verujem da bi saldo bio “tužan”!

Interesantno da je svako od predsednika, od Aleksandra Ćirića (2015-2016)  naovamo imao svoj način rada. Neko je uzimao pozajmice, neko se oslanjao na rebalans, neko produžavao agoniju time što je odlagao dugovanja.

Ruku na srce, verujem da se Radnički nije razbacivao. Retko se išlo na pripreme, retko se gostovalo, nisu organizovani turniri.   Posebno skupih igrača i trenera nije bilo. Koliko su plaćani, ne znam jer je nevaspitano bilo, pitati bilo koga kolika mu je plata.

Znam da se štedelo. Štedelo se na opremi, na trenerima mlađih selekcija, štedelo se na deci, nisu kupovani rekviziti, nisu deca o trošku kluba, van prvenstva otišla bilo gde.

 Jeste, ruku na srce, troškovi su bili veliki dok traju prvenstva. Vikendom je trebalo platiti 4-5 autobusa da bi se sve selekcije odvezle na utakmice. A gde su iduće nedelje troškovi organizacije utakmica...

   Medjutim, kada se sve to sumira, moglo je da se izadje na kraj.

 Problemi su medjutim drugačije prirode.

Žalili su se neki predsednici, jedan za drugim, kako su nasleđivali brojne tužbe. Obično su treneri kojima se dugovalo tražili svoj novac. Sa nekima se kao dogovaralo da se to “mirno” završi, ali nije.

Dugovalo se za hranu, za prevoz i to prenosilo sa kolena na koleno!

.......................................................................................................

Problem, ništa manji,  bio je u izvorima prihoda.  Svi predsednici su  čekali Budžet. A iz Budžeta je stizalo, pomenuo sam. Da li je nešto  Savez pomagao, slao neke lopte, trenerke , koje i dan danas nose mnogi, neke majice za trening. Da li je plaćao službena lica ili ne!

 Tek od Fudbalskog saveza Srbije – tanko!

   Verovali ili ne, Radnički , kao ozbiljan Klub, nema marketing, a samim tim i nema sve one “stinice” koje se obično prodaju da legne neka para.

 Radnički kao ozbiljan Klub nema nijednu reklamu na Stadionu.

 Radnički kao ozbiljan Klub nema svoj “pul”, nema nekoliko velikih firmi koje bi mesečno odredjenim sredstvima finansirale klub, a za uzvrat dobijale minute za vreme prenosa.

Radnički teve prenose daje besplatno, a novac iz Gradskog budžeta koji dobija Tv Pirot, ustvari bi trebalo da se uplaćuje Radničkom. Tv Pirot  dobija gledaoce, može da koristi i reklamne prostore.

 Sve je okrenuto naopako!

  Radnički, to sam pisao, nema menadžera. Ne mora da bude bivši fudbaler. Može da bude mlad čovek, diplomirani ekonomista ili pravnik,  zainteresovan i za fudbal, koji će se, pored ostalog baviti i marketingom.

Radnički sve to nema i sve čeka “na gotovo”!

  To nema više.

Na zapadu postoji ono “nema besplatnog ručka”! Sve mora da se plati.

  .................................................................................................

Neki su me kritkovali da od amaterskog kluba tražim profesionalne uslove.

Nije tako, Radnički je u svemu Klub u kojem igraju profesionalni fudbaleri. Medjutim, ti momci žive i rade u amaterskim uslovima jer nema ko da organizuje Klub.

U Radničkom i dalje vlada samoupravni socijalizam. U Radničkom se prave gubitci, niko ne odgovara. U Radničkom se umesto deterdženta kupuje suvi vrat. U Radničkom ne postoji ozbiljan pristup organizaciji rada u Klubu, a kada to ne postoji, onda kolo vode ljudi fudbalski, životno, bilo kako nedovoljno obučeni.

U Radničkom se ekonomima pišu rešenja za pomoćne trenere, u Radničkom su se fiktivno uplaćivala sredstva  trenerima  da bi na crno bili vraćeni  NJEMU,  u Radničkom  je  recimo u Dobanovcu “igrao beli koverat”  koji su  “poslušni” preuzeli i prosledili NJEMU!

..............................................................................................

U Radničkom, ljudi, ne postoji dovoljna odgovornost, briga, interesovanje. U Radničkom se sklapaju ugovori, koji, ispostavi se kasnije ,mogu da budu štetni po Klub.

    No o tome , od sutra!