O tome s kakvim sam se utiscima vratio s puta prema Toplom Dolu, sve sam vam objasnio, u reportaži od juče (četvrtak, 8.10.)

 Taj utisak o tim ljudima držaće me dugo. Deo te priče, ostavio sam, izdvojio, da vam posebno pokažem!

On je iz Gradašnice! Radio je kao električar u Tigru. Otišao u penziju. Smatra da može. Kako kaže

Dok mogu da rabotim, do tgaj ću živim!!!

Posao, čak i ovaj gore u kanjonu Temštice mu nije težak!

Da se ovi drugi ne naljute ali “Vasa iz Gradašnicu”, “od doktora Cecka komšija”  bio je nekako najpričljiviji. Stalno nasmejan, pun duha, ništa mu ne pada teško. Pričao mi je dok je ubacivao pesak i cement u mešalicu. I tako do mraka.

Ko si ti čoveče, koga imaš kući, to je ono kada pokušate da takvim ljudima doprete što dublje u dušu.

Oči su mu zasijale, bio je ponosan, porastao je do onih litica gore.

Imam tri ćerke ... započe on. Samsung je “s ponosom beležio”...

Pokušao je da rukama, sve u cement, obriše po koju kap suze. Ostali su tragovi na licu!

Ajde, poodi, idemo na džoin... Od kajsiju ...

Tamo ispod “sajvana” koji su sklepali sami, dok smo ispijali poslednje kapi, Vasa  uz neko skromno izvinjenje , reče

Paune, če mora da idem, mašinata čeka, rabote mojti...

Otišao sam, siguran u to, da ću pričom od Vasiliju i njegovim ćerkama ostaviti  da vam ispričam posebno!

 I eto, jesam!

Kako bih samo voleo da mogu da ih vama predstavim!

 To je razlog za borbu, za Vasin rad u mrtvini u kanjonu Temštice.

Tri ćerke imamo, od tova nema poubavo!