Znao sam to!

    Niko živi na ovom svetu nije mogao da me spreči, da danas budem u selu Petrovac.  

   Da još jednom izrazim svoj bes, svoja osećanja, da mi, ne skrivajući tugu, još jednom, po ko zna koji put pred očima zaigra taj bezazleni, trenutak kada jedno bezbrižno dete od 16 godina, igrajući se života, nehajno iskoračeći nestane u talasima vode koja postoji da okreće turbine i proizvodi struju.

..............................................................................................................

    Kuća porodice Mančić nalazi se na kraju sela. Do kuće se stiže izrovanim putem kojim ni oni traktori s najvećim gumama ne mogu lako.

   Bilo je negde pre jedan. Pred kućom meni nepoznati ljudi, meštani Petrovca, prijatelji, devojčice i dečaci koji su samo do pre neki dan igrali se sa njom, pisali domaće zadatke, živeli u Domu.

   Skromno domaćinstvo. Nova kuća, zidana pre desetak godina, možda I više, neokrečena, ispred  trošna stara zgrada u kojoj su valjda živeli onih kojih više nema, plevnja, traktor,..

     Dok se seoski pop opraštao od malenog andjela, drhtale su ruke u kojima su gorele sveće, muškarci sakrivali lice... Suze, bol...

      Začuo se traktor, rad motora nekako se stapao s jecajima. Težak trenutak. Oproštaj.

Na odlasku, tu u njenoj bašti visibabe. Najavljivale su proleće. Proleće?!

 Krenuo sam nizbrdo gde su ljudi s cvećem i svećama  čekali.

    Povorka se pojavila. Zastala je, kakav je običaj u centru sela. Da malena mahne poslednji put, da seoski pop otpeva poslednju tužnu ariju. Iskoristio sam trenutak da dotaknem beli kovčeg i stegnem ruku Dejanu, bratu, sa kojim sam bio često od drugog dana.

      Duga kolona tuge pela se uzbrdo do seoskog groblja, jecaji, nemi izgubljeni pogledi. Otišao je medju zvezde naš maleni andjeo.

......................................................................................................................

    Znam, dragi ljudi, da nećemo ćutati dok ne razumemo one koji treba da nam kažu šta ćemo dalje. Ne, krivca ne treba tražiti. Negde se sakrio. Možda u detinjoj bezbrižnosti, nehaju...  Ili...

     Mi ćemo zahtevati da nam andjeli  više ovako surovo ne odlaze na nebo. Nije naša A.M. prva. Tražimo da ih ne bude više. Da se uradi sve što se može i što je moglo, da nam deca ne umiru.

 Pišemo peticiju.

   Tražićemo upravo od onih, za koje smo očekivali svih ovih dana da nešto kažu. Možda, da su se danas pojavili i pitali da li je ovoj tužnoj porodici nešto potrebno.

    A njima bi, siguran sam u to, značila samo jedna reč. Samo brižna  reč i obećanje da su ih razumeli ...

..............................................................................................................................

   Znam da će se danas, onako surovo i sirovo pojaviti vest koju već čitam, vidim je pred očima!!!

-Danas je na seoskom groblju u Petrovcu sahranjena ...

  Znam da će i ova vest kao i sve do sada biti iskopirane u mnogo verzija koje će objavljivati  svi oni koji kao zveri čekaju!

     A danas ih nije bilo tamo gde se ,,pisala ta tužna vest,,!

....................................................................................................................

        Ovih dana, smrt maloletne devojčice, doživeli smo kao bol, tugu, veliku muku!

   Ovih dana, nesreću male devojčice doživeli smo kao veliki, naš, pirotski, društveni problem.

    Pisali  smo,  pratili samo jednom željom da pokrenemo, podstaknemo, podsetimo one koji nam direktno ili ne utiču na život, da zastanu, pogledaju se u savest i odluče da nešto promene !

  Znaju oni šta!!!

 Da ograde ispusni kanal,

da postave table,

da zvone zvona na mostovima kada će se ,,neman, sjuriti sa planine,

da svakodnevno obaveštavaju medije o radu HE Pirot,

da pogledaju u zakone i objasne šta se može, a šta ne kada proizvode struju

 Da naši u gradu, da škole podignu oprez, kontrolu,

da, ako je potrebno, kako se čuva tvrdjava u Kaleu, platimo one u crnim košuljama da u vremenu kada se  proizvodi srpska struja bude kontrole, tamo gde smo kao grad, u stanju da brinemo. Od ulivnog kanala, sve tamo do Tigra.

    .....................................................................................................................

     U Petrovcu sam danas u 13 časova bio da kao otac, deka da se poklonim jednom mladom, izgubljenom životu osećajući bol u svakoj svojoj ćeliji!

    U Petrovcu sam danas bio kao novinar, čovek kome je stalo do istine, radosti, lepog, mirnijeg života naših ljudi! 

   U Petrovcu sam danas bio da na licu mesta, kao svedok ove bolne nedelje (baš u vreme kada je andjeo prošlog ponedeljka nestajao u talasima), poklonim njenim senima i zaželim, zamolim, da se to više nikada, ama baš više nikada ne dogodi.

 Raduj se medju zvezdama, naš mali andjele. 

Tražićemo te sveke večeri i nikada te nećemo zaboraviti!

 Počivaj u miru, tek rascvetali cvete!