I jeste to samo jedan od apsurda trenutnog načina življenja ljudske civilizacije!

To je u meni pobudilo razmisljanje koliko oni gube smanjenjem komunikacije muđu sobom, jer se sa pojavom mobitela ta komunikacija već smanjila!

I na osnovu svog iskustva, svojih školskih dana, shvatio sam da je gubitak u njihovom razvoju ogroman!

Za vreme mog školovanja u Pirotu ja sam stanovao na po sto metara od osnovne šlole i Gimnazije.

Za osnovnu Vuk Karadžić , izašavši iz zgrade skretao desno i posle par radnji i na kraju pekare mogao odmah da preskočim ogradu i eto me u školskom dvorištu!

Za Gimnaziju sam skretao levo ,gde je prvo bio poznati bife i kasnije tombola fk Radnički,pa brica ,poslastičara i nadalje više advokatskih kancelarija jer je sa suprotne strane ulice bila ogromna zgrada Okružnog suda!!

Zbog blizine ja bih se iz škole vratio čas , otišo do pekare po hleb i vraćajući se počeo da srećem grupe i grupice mojih drugarica i drugova kako se vraćaju iz škole.

To je ono što me pobudilo da pišem!

Da ,o tim grupama i grupicama različitih profila i sastava.

Najčešće su bile po mestu stanovanja, pa su se po izlasku iz škole sačekivali da bi išli skupa!

Bile su samo ženske ili samo muške a i mešovite.

Sve su bile bučne, višeglasne i najmanje je govorilo bar po dvoje. Sve ih je karakterisao povremeni urnebesni napad smeha!

I dolazimo do grupe koja je ostavila najdublji trag u meni!!!

To je bila grupa devojaka iz mog odeljenja-Spomenka, Borka, Miljana, Snežana-Žljeba, Anđelka,S ofija!!?

Kada bi se vraćale uveče, posle šestog časa, prvo bi se zbog slabog uličnog svetla čulo njihovo nerazgovetno višeglasje, da bi se one posle pojavile.

Uvek su pričale bar po dve u isto vreme,a nekada i tri!?

Sve su imale,dao im Bog , jake ''glasice''a i valjda opuštene posle škole nisu mogle sve da stignu da ispričaju!?

Međutim vrh svega je bio povremeni urnebesni napad smeha!!!

 Smeh svake od njih i sada mogu da čujem u svom umu!

Najtiša od njih bila je Anđelka, a mislim da je Miljanin smeh bio vodeći, sa široko otvorenim ustima i karakterističnom promuklom bojom glasa!?

Vremenom sam shvatio da sam uskraćen za jedan svakodnevni vid druženja mojih drugarica i drugova.

Oni bi došavši do parka i česme u centru grada ,a za vreme lepih prolećnih i jesenjih večeri, ostajali malo da predahnu i da dovrše ne dorečeno!

Tu je već bilo  malo tiše jer je bilo puno omladine.

Tu su se,kada su počele simpatije i ljubavi u tišini prepričavale priče i dešavanja!

Tu su moje drugarice često, tešile Žljebu,koja bi plakala jer je Solar toga dana... i tako opet .... -Solar je drug iz odeljenja-.

Kasnije sam i ja praktikovao da iz škole, uveče,samo skoknem do kuće, ostavim knjige, pojedem nešto snogu i idem do centra grada da se priključim nekom društvu!

Ja sam se družio i sa drugovima iz drugih odeljenja i sa jezičkog smera!

Posle parka grupe bi se delom  osipale ,ali su Tijabarci i dalje imali dosta do svojih kuća.

''Golemi most'' nekima od njih je predstavljao tek polovinu puta!

Od pomenutih drugarica samo Žljeba i Sofija nisu prelazile most,ostale su bile Tijabarke!!!

Drugarice iz mog odeljenja,o kojima sam posao sa mnogo ljubavi i ponosa,su završile - Spomenka i Borka Tehnolosko-Rudarski, Žljeba i Anđelka Medicinu i Miljana Farmaciju!!!

To druženje je nastavljeno i na  godišnjicama mature svake pete godine.

Prošle godine Corona nam je sprečila jubilarnu 50 godišnjicu mature.

Sada nam ostaje nada da će ovo čudo jednom da prođe da i ova deca počnu normalno da žive!

A šta im je sve Corona uzela pokazaće neko buduće vreme!!!

Dr Tomislav Stojanović-Toci 

Kraljevo 3.02 2022