Bilo je to ono vreme kada se bližio kraj Miloševiću i kada smo mi novinari (za neke i u Pirotu, koji su nas gledali sa prozora Modne kuće Prvi maj, bili “strani plaćenici”) pokušavali da, igrajući na toj vatri, uspemo nekako da sačuvamo svoj obraz i istinu.

    U Beograd sam u to vreme išao često. U početku nisam želeo, mislio sam da sve znam i da mi još znanja nije potrebno.

  Ako mi je nešto u životu učinio dostupnijim, kada je ovaj zanat u pitanju, Momčilo Djurdjić, u to vreme glavni i odgovorni urednik, učinio je baš u tome, da me ubedi da će mi to u Beogradu, taj susret sa novinarima koje sam do tada  samo slušao, čitao ili povremeno gledao na TV, značiti mnogo.

    Kada sam počeo, Gordana Suša bila je predsednik NUNS-a. Prosto sam upijao svaku njenu reč. Ono njeno s i š, podsećalo je na ono naše ć, što mi je donekle olakšavalo poziciju.

   Ovde i sada!

    Bila je to njena prva poruka. Novinar mora da bude svestan trenutka u kojem se nalazi. Vest, informacija, dnevni dogadjaj, to su “božje zapovesti”. U našem poslu ne postoji – sutra!

  Govorila je Gordana Suša.

   Pre neki dan sam upravo radeći neki tekst pomenuo to ovde i sada i istog trenutka setio se Goce Suše.

    Nekoliko dana kasnije umrla je u 75. godini života.  Znali smo da boluje od teške bolesti, koju je uspevala nekako da sklanja iz života jer je htela upravo samo to!

 Da postoji, da živi, da radi samo sada i ovde!

   Tih dana u Beogradu upoznao sam Verana Matića, Dušana Mašića, Jugoslava Ćosića, Mušickog, dve Svetlane, Svetlanu Lukić i Svetlanu Vuković, Dacu Vučenić, Mitka Jakovlevskog, Voju Žanetića…. Svi oni značili su mnogo za moj dalji novinarski život, ali je osnovnu potku, moto, meni dala upravo Goca Suša!

...............................................................................................................

   Moj drug F. M. poznati beogradski novinar, kolumnista, sa kojim često razmenjujem poruke, poslao mi je pre neki dan tekst, koji nikada neću zaboraviti.

   Nemam takav običaj, ali sam smatrao da ovde i sada, treba poslati poruku svima onima koji su  uzeli ovaj gorki hleb da se hrane, da ovo pročitaju.

Vreme sa Sušom

Autor: Zlatko Paković 25.06.2021. 17:00
Izvor: Danas

Ne interesuje me da pišem za večnost. Ja to prezirem, te mamine sinove koji nipodaštavaju događaje dana i ugađaju fine svoje rečenice u kojima ne ostaje ni traga ni glasa od ovog života s kojim se borimo na smrt.

Mene interesuje to da u ključnim crtama opišem presudni događaj današnjeg dana ovde. Briga me za večnost! Ona je floskula nitkova.

Ima tome dvadeset i više godina, to mi je rekla Gordana Suša. Ne znam više da li smo se nalazili u montaži VIN-a u Maršala Birjuzova ili u Prote Mateje, u njenom stanu u Georgi Dimitrova, ulici koja se odavno tako ne zove, ili je to bilo na jednom od redovnih naših vinovskih druženja u kući u Miljakovcu, na samom obodu Manastirske šume… Nije ni važno gde je to bilo, jasno pamtim šta je rečeno, doduše s nešto drukčijim, neuporedivo sočnijim i živodajnijim glagolima i epitetima nego što je to ovde preneto (zato te reči sad nisu pod navodnicima), i to još s onim šuškavim kišnim S i šumnim, šumornim Š, koje je beogradskoj ekavici davalo pokret talasa u stakatu, odvodeći tu našu ekavicu na sunce dalmatinske obale, negde kod Solina, da se, preko sedam mora, u istini spaja s glasovima celog sveta.

Ne znam da li je Gordana Suša pred nekim drugim iznova izgovorila te reči o suštini dnevnog događaja, ali one ne samo da su u ključnim crtama presudni opis njenog javnog bića, nego su sukus, summa summarum poetike i etike novinarstva. Ta profesija novinarska, taj poziv i zanat, hoću da kažem, novinara određuje kao biće reči o istini o datom društvenom poretku.

svoj posao govorenja istine i raskrinkavanja pljačkaških, ubistvenih neistina, radite, u stvari, na sopstvenom očovečenju. To je ono što je upravo novinarstvu privlačilo najslobodoumnije ljude, da kroz novinarstvo iskažu do kraja svoju slobodoumnost. Zato je novinarstvo prva meta svakog režima. Zato je novinarstvo osnova javnosti.

Oličenje novinarstva kao govora istine o danu nasušnom, bila je Gordana Suša – briljantno odgovorna urednica, besprekorno odgovoran čovek.

U emfatičnom trenutku na vest o njenoj smrti, dozvolite mi da kažem, Gordana Suša je apsolutna novinarka.

Dvanaest godina smo sarađivali, žestoko, koliko je postojala VIN Produkcija, prva nezavisna televizijska produkcija u Srbiji – prva i poslednja, rezolutno i do poslednjeg daha, protiv režima Slobodana Miloševića (koji je još uvek na snazi). Taj rad, pre svega, rediteljski rad u montaži, najviše me je naučio pameti. Danas dobro znam da su to bili najplodniji dani učenja i za moj poziv pozorišnog reditelja. Reč je tu o zanatu koji u sebe nužno upisuje najvišu moralnu odgovornost, odgovornost za javnu sliku o poretku.

Iz audiovizuelnih materijala koji vam stižu na radni sto svakodnevno u nekoliko navrata, da ih u veoma kratkom vremenskom periodu montirate, morate sve javno nebitno, ma koliko to partikularno bilo atraktivno i/ili ekskluzivno, da odstranite, a da ono ključno izdvojite i u sklopu događaja istaknete,tako da taj sklop isijava istinu i o smislu i o emocionalnosti događaja, bez patetike ili pukog podsmeha.

Nema, naime, od profesije novinarske druge čiji alati preciznije oslikavaju autoportret onog ko ih koristi. Ne može, naime, pisati pravedno onaj ko pravedno ne živi, a hulja se uvek u novinskom tekstu samorazotkrije.

Novinarstvo danas pretvara se u košnicu nitkova koji proizvode nitkovluke i protežiraju ubice, lopove i kulturne kukavice. To se smerno čini, da od te profesije koja je stvorena da podstiče gordost najhrabrijima i najpismenijima, ne ostane ni traga ni glasa. Uništiti sama sredstva kojima ljudi podstrekuju sebe i druge na hrabrost i istinitost, to znači iskoreniti društvenu mogućnost (društveni potencijal) za pravdu uopšte.

Novinarstvo, kako ga je obdelavala i u kolegama podsticala Gordana Suša, bio je zanat koji onog ko mu se posveti očvršćuje, da mu govorenje istine postane navike koje ne ume da se odrekne. Jer novinarstvo je, pre svega, zanat koji pruža alate za prepoznavanje uticajnih laži u društvu.

Znam, vidim, mnogi, i iz najlepše namere, povodom njene smrti pišu i govore da je velika novinarka Gordana Suša otišla sad na neko bolje, lepše, pravednije mesto, kakvo i zaslužuju, ali, hajde da jednom zasvagda raskrstimo s tom stvari koja se ovde ponavlja po navici, i to baš sad, kad je reč o smrti Gordane Suše, koja ovde nije gubila vreme, nego ga je, sa saradnicima, obdelavala u zajedničkom, opštem interesu!

Dakle, da se razumemo, nije sad Gordana Suša nigde otišla. Ostala je u srcima i namerama onih koji rade na ključnim opisima istine o presudnim događajima današnjeg dana.

Vaskrsenja su ovde i sada, ne u večnosti. Pravda je u borbi za slobodu ovde i sada, ne u večnosti. Istina je u hrabrom govoru na život i smrt ovde i sada, ne u večnosti.

   Večnost, to je izmišljotina onih koji doručkuju od tuđih nadanja i večeraju od tuđih strahova.