Srećko i Nadica Tošić, Činiglavci! Još jedna tužna priča. Nisu ljudi od kamena! I dušu i srce imamo!

23. decembar 2022. 11:35 Stavovi Pirot Plus Online

Negde od marta meseca putujemo selima ,,tražeći prošlost". Nismo je našli. Sreli smo setu, tugu, napuštene kuće od blata, škole bez krovova, domove kulture i zadruge bez prozora, napuštene prodavnice, tkzv. ambulante, ili  prostore gde su nekeda bile, bez lekara.

Ovih dana će ovaj projekat, srcem i dušom radjen, koji se nije dopao značajnim ljudima, biti završen. Pokazaćemo ga !

Ostale su još dve teme.

 Srećka  Tošića, ima 87 godina, izdvojio sam kao sudbinsku poruku svega što ste iz ovih petnaest sela mogli da saznate.

....................................................................................................................

Činiglavci, četvrtak, 22. decembar. Bilo je neki minut pre12h.

 Tomica Milić, moj domaćin, kmet činiglavski.

Idemo, neću vam mnogo objašnjavati gde i kome !

Sve ćete saznati, reče Tomica.

Prešli smo most na reci Ginska i odmah krenuli desno, ne bih rekao da je to seoski put, staza koju su ljudi napravili svojim vozilima. Tragovi, na levoj obali reke.

  Srećko Tošić!

 Tomica je pokucao ja stakleni deo vrata.

Izašao je čovek izboranog lica, stari kačket. Kažu da lice, pogled, oči odaju čoveka.

Ako sam nešto mogao da vidim, radilo se o čoveku koga život nije milovao, ruke kao i lice izborano. Stegao mi je ruku čvrsto, pomagao se onim metalnim i krenuo. 

Nismo hteli kafu, žurili smo. Hvalio se da je nekada sam napravio vodenicu. Žalio se na ljude, koji su ga prijavili, da je skretanjem vode ,,ugrožavao mrešćenje ribe".  Bio je ljut.

 Pitao sam da udjem u vodenicu.

I tako je sve počelo !

 Priča je nastavljena. Imao sam utisak da bi Srećko Tošić, ponavljam, koga život nije milovao, mogao da mi priča do zalaska sunca.

 I onda su se osećanja ,,razlila" oči zasvetlucale...

Starina se raspričao, vratio se u neka vremena detinjstva. Crkva, četiri prodavnice, svaka kuća najmanje po dve krave...

Rekoh mogli smo dugo... Čekao sam dilemu zbog čega je nastao i čitav serijal.  Može li selo da bude kao nekada, da se ,,vrati u prošlost"?

Razumeo sam, obuzima ga tuga. Radio je mnogo, domaćinstvo veliko, devet hektara zemlje, šume, dve kuće, jedna velika. Ima naslednike, dve ćerke. Naslednici imaju unuke, jedna ćerka i dodje, druga ne...

.................................................................................

Supruga je, dok smo završavali razgovor, pratila komšinicu. U jednom trenutku, delovala mi je tako, nije želela da otvori srce, ipak...  Deka je predložio da vidim verige, vršalicu, vurnju...

 Baka je krenula sa mnom. Još jedna setna priča.

 I kada sam, prosto ošamućen onim što sam čuo i video, deka je dolio svoju muku u prepunu čašu žući.

..................................................................................................................

Moram na kraju da vam kažem. Nisam od kamena. Sve te priče, svuda gde sam bio, činile su me tužnim. Ima onih koji kažu:

Mnogo unosiš sebe,  stavljaš na srce, dušu, stani malo. Nisi samo za danas...

Naravno da nisam, ali kada kroz život, a posebno kada obilazite sela, vidite i osetite ljudsku muku, samoću tih ljudi, ne možete a da  ne "stavljate na srce"!

 Nije čovek od kamena!

Nije ni Srećko Tošić, ni na stotine njih koje sam sretao!!!