... Interesovanje , želja da uranjam u prošla, burna vremena mog grada, duga je i datira još kada sam kao dete slušao zanimljiva sećanja mog dede Milana Paunovića, pirotskog trgovca, često potresne priče od oca moje majke Miše, albatina i bake Ljubice, stare pirotske ćilimarke. Uznemiravalo me i sve ono što sam slušao od majke Zorice i oca Miroslava, o Pirotu od davne 1930., o Miti Gagi, braći Cekić, Misirliću, o teškom životu, kasnije o ulasku okupatora, streljanjima, partizanima i četnicima, o zarboljeništvu u Nemačkoj gde je moj otac proveo tri godine, pošto je uhapšen u vodi do pojasa na Krupačkom jezeru.

Ta emocija, te priče o prošlosti, o pirotskoj kaldrmi, vrednim Piroćancima, o poštovanju i poštenju koja su karakterisala te skromne vredne ljude, njihov mukotrpni rad da bi se preživelo, (majka je kao djak tkala da bi se sa babom prehraili, petoro dece bilo je kod roditelja, a majka je data babi na čuvanje) zahtevale su od mene da poštujem! Ta svedočenja nekako su me obuzimala kroz život i neosetno postala deo mene. To što sam rodjen na pirotskoj kaldrmi, odrastao kod stare pijace u Pazaru, u ulici Nikole Tesle, tražilo je od mene da, ne samo poštujem prošla vremena, na kojima se kroz decenije kasnije Pirot razvijao, već i da pokušam da, zagledan u vekove, snažim sam sebe kako bismo uz pomoć ljudi i dokumenata, generacijama ojačali ljubav prema svom gradu...

........................................

Bela Mačka! Ulica Braće Taskovića broj 9. Tri, za ono tursko vreme najlepše kuće. Konak koji je 1848. sagradio Milorad Panajotović, poznat kao Bela Mačka.

Krenuo sam u "prošlost"! Nosilo me sve ono u uvodu napisano, mada mi je je ona misao da onaj ko ne čuva prošlost, taj ne može daleko u budućnost, stalno bila u glavi! Ta tišina s kojom sam se "sreo" zvučala mi je kao drhtaj, žal za prošlim, briga ili nebriga, stalna žurba i trka s novim zahtevima vremena.

Vratiću se u kuće Milorada Panajotovića. Želeo sam da popričam sa Radmilom Vlatković, nekada kustosom u Muzeju, sada direktorkom Galerije. Rada, još snažnije od mene nastoji da bude "stražar prošlosti". Zamolio sam je da mi priča o oronulim kućama nekada bogatog Piroćanca Milorada Panajotovića, zvali su ga Bela Mačka. Ne znam razlog

Ponovo sam u "društvu" starine! Tragajući za detaljima, razgovarao sam sa Dejanom Panajotovićem, jedinim živim potomcem Milorada Panajnotovića. Dejan ima sina koji živi u Slovačkoj ili Češkoj, nisam siguran. Dejan teško govori, muči ga astma. Nije mogao pred kameru. Našao sam ga u Bolnici, čekao je pregled.

• Da ja sam potomak. Sin nije sa mnom. Da li mi verujete, da sam jedno vreme zaista živeo u ovoj kući. Pre nekoliko godina. Promenio sam jedan prozor, napred je bila radionica. Slušao sam svake noći kako nešto puca, neke čudne šumove. Jeste ironija, potomak sam bogatog Panajotovića. Sebe ponekada podsećam na ovu porušenu kuću. Borim se. Naravno, žao mi je što sve ovo propada. Možda su neki ljudi iz Niša, neki novinari, pomislili da nisam bio za razgovor sa njima. Nisam mogao i želeo. Sa tobom hoću. Naše si dete, pirotsko!


• Tačno je, ova kuća više nije naša. Panajotovići više nisu vlasnici. Tada Opština Pirot postala je vlasnik. Njihovo je da brinu! Pitaš šta će biti. Ne znam! Šteta je ako sve ovo propadne. Propada nam i prošlost, reče mi Dejan Panajotović, jedini živi potomak pirotskog gazde koga su zvali Bela Mačka. Otišao je u ordinaciju. Došao na red...

Kada sam nastavio da "razgovaram" s prošlim, video sam taj zamenjeni prozor. Tu je valjda Dejan živeo. Gore na spratu. U prostoriji prema izlazu ostali su neki delovi doskorašnje radionice.

Krenuo sam ka izlazu. Tamo iznad podruma nešto se čulo. Odjeci prošlog. Pale su neke letve, crepovi. Bilo bi bolje, pomislio sam da nisam ovde... Izašao sam na ulicu da obidjem i kuću iz druge ulice.

Na ulici sam sreo ženu koja živi "zid u zid" s prošlim. Priča da se često čuje ta potmula "tišina", padaju cigle, crepovi, škripa dasaka. Noću je najgroznije, priča komšinica...

Otišao sam. Čekale su me, naravno, još dve adrese, dva sagovornika da bar za sada zaokružim ovu moju priču o prošlosti, ajde, da dodam istraživačku priču o tome šta će biti u vremenu koje dolazi s kućom koja svedoči o Pirotu u tursko vreme.

Pre nego da pozovem Ljiljanu Berić, ponoviću deo priče Radmile Vlatković, tek da ojačam razloge zbog čega ćemo nastaviti da čuvamo Belu Mačku od totalne propasti!!!

• Objekat je podignut još 1859. godine, na šta ukazuje na kvadratnoj opeci urezana godina u podu jedne od prostorija. Кazivanje o njenom nastanku 1848. moglo bi da se odnosi na jednu od druge dve zgrade u dvorištu. Građena u vreme osmanske vlasti, za jednog bogatog srpskog trgovca. Postoji priča da se njen nastanak vezuje za boravak turskih begova, na njihovom proputovanju kroz Pirot, što se može uzeti kao dokaz njenog reprezentativnog karaktera.

Ljiljana Berić, biće upamćeno, je direktorka, koja je pokazala posebno interesovanje!!! Dolazila je u Pirot, želi da se sačuva jedan od pirotskih spomenika prošlosti. Nije bilo drugačijeg načina za njenu rešenost da Zavod opravda svoj naziv, već da pošalje pismenu izjavu!

I na kraju današnje priče, šta "kaže" naš grad. Kako će Pirot, u skladu s dosadašnjim nastojanjima, da sačuva i Belu Mačku. Vladan Vasić, naš gradonačelnik vratio nam je optimizam !

Eto, bila je to naša storija, godine 2019. o Beloj mački iz naše istorije iz druge polovine XIX veka. I crna i bela, i nemarna i nemirna. Da razumemo da nas ovi dani ispunjeni nastojanjima da radimo i opstanemo stalno okreću nama, ali ...

.. Ali, naša obaveza je da čuvamo, da sačuvamo sve naše prošlo. Ako to ne uradimo, godine, vreme koje dolazi i prošlost koja nas je iznedrila neće nam verovati.

Ostaćemo sami, nedovoljno vredni sledbenici bogate istorije ovog grada! Njegovih ljudi od Rimljana do "današnjeg dana"!