Sreda, da bio je 8.mart, 18,40h

Krenuo sam kejom, dogovor sa Zoranom Milovanovićem, razgovor uoči subotnje utakmice.

Zastao sam, Šulejin brzak. Tamo gde su one gume što su naređali momci i skaču odatle.

 Na gumama, dole,  velika voda, nije naša Nišava, sedi neki dečačić. Štap, nešto petlja oko udice. Pored njega, pokušava da se popne, devojčica, mlađa od njega.

  Pred očima , istog trenutka, ona tragedija kada smo izgubili malu Anđelu. Sišao sam, bio sam već uznemiren, viknuo da odmah siđu!

Odmah! 

Bili su uplašeni, skamenjeni!

 Odmah, rekao sam!

 Poslušali su me nevoljno.

 Rekao sam im ono što je trebalo. On ide u "Sveti Savu", ona u "Dušan Radović". Ili obrnuto.

 Mi živimo u Braće Daskalovića br.3. Mi nemamo čiko vodu i struju.

Počeli su da broje koliko su u kući. Šestoro njih i mama i tata.

 Ono nešto para što sam imao u trenerci dao sam im i rekao da idu kući.

Nisam ih snimao, odakle znam kako bi roditelji reagovali .

Krenuo sam Kejom i osvrtao se. Još uvek su nešto ,,čačkali" oko štapa.

....................................................................................

   Bilo je oko pola sedam.

Ulica Braće Daskalovića. Ostavio sam ,,žućka" u onoj ulici, da li beše Cara Dušana. Braće Daskalovića vodi do starog pogona Tigra i srušene kuće Bela mačka.

U polumraku u ulici sreo sam dvoje mladih ljudi. Ona i on.

Ovo je Braće Daskalovića?!  Gde stanuje romska porodica, sreo sam im decu na Nišavi, rekli su da nemaju ni struju ni vodu!?

To smo mi. Salići. Ajde izvolite, idemo.

Veliko dvorište osvetljavala je ulična svetiljka, tamo u dubini stara kuća. Polumrak.

Neću ovaj mrak da izbacim. To je njihova istina. Neka bude baš tako. Slušajte tužnu priču u mraku. To je njihov život

Nije bilo potrebno bilo šta  da kažem. Osetio sam gorčinu. Ostavio sam Salićima još jednu noć u kojoj će se poređati na sofi i sanjati snove. Sasvim obične. Da imaju malo vode, jednu sijalicu i...

 Otac se spremao da sa najstarijim sinom ponovo obilazi kafiće i sakuplja flaše.

Vrata na sobi gde spavaju ne postoje, Okačena  krpara. Otac Aleksandar, kada se vrati, loži vatru do jutra, čekajući da svane, da deca ustanu, ako može da makar malo, zadrema.

Nisam se osećao dobro. A ko ne bi, ako ima makar mali deo duše koji hoće da pokloni drugima.

Obećao sam da ću sutra doći u pola jedanaest !