Nikada se do sada u ovoj gomili života (tako ga  vidim, pozitivno ili ne), ovako dugo, zureći u lap top, nisam dvoumio kako da intoniram ovu priču, doživljaj, susret koji me boleo i još uvek boli do srži, a da me dobronamerno shvatite.

Ne, nije patetika, nema ovde ni trunke pokušaja da izazovem sažaljenje .

Ne, ljudi, ovo je priča o samo jednom od nas koji kroz život baulja obilazeći svakodnevno kontejnere, stavljajući kese na guvernal bicikle bez guma, dok za njim idu  jedini njegovi prijatelji – dva držinska psa.

A pas, znate to, oseti dobrog čoveka i veže se za njega.

Vlastimir Tošić je Držinac, rodjen je 1961. godine. Život ga  tera, da svakog jutra u šest, gurajući bicikl na kome na guvernalu vise dve prazne velike kese. Ide Vlasta po svoj život, boreći se, kopajući po kontejneru, tražeći ono što smo juče, siti, da li “uzbujali”, što bi rekla moja pokojna baba Ljubica, bacili u đubre.

 Ej, ljudi, polako, nema patetike.

 Ima istine.

 A istina je potpuno jasna.

Ko li smo mi, kada zastanemo pred ljudima koji lutaju, gladuju, boluju, plaču, kupaju se na terasi vodom iz bokala, jer su se avaj, uneredili…

Ovo je uvod! 

Na kraju ću, kada odgledamo svi zajedno sve ovo, pokušati da otvorim sebe posle svega što sam te kišne subote, 20. dana avgusta, “stavio na srce”! 

Želim da vam  kažem ko sam u ovom i ovakvom životu i gde je u mojim uzdasima moj poznanik Vlasta ili ona žena što spava na klupi. Da se upitam gde su ti odbačeni ljudi u društvu koje propisuje moralne  norme, vaspitava humanosti, proklamuje brigu o svakom čoveku. Gde su institucije, gde su sladunjavi projekti nevladinih organizaciji, različiti centri…

Gde ste, breee?!

………………………………………………………………

Subota je bila. Kišna subota, 20-ti dan avgusta. Krenuo sam na Kej. Mislio sam da će me lipe zaštititi, ali nije moglo  

Žućko me provezao pored stadiona. Nigde nikoga. Kiša baš lije. Krenuo sam ulicom koja izlazi na glavnu.

 I, zastao sam. Bilo mi je neprijatno da izađem, da slikam. Ne bi bilo fer snimiti muku jednog čoveka. Snimao sam ga krišom, gledajući ga u retrovizor i ispratio do ugla

Skrenuo sam kolima ka gradu! Tamo negde kod Dvojke, opsovao sam glasno, sebe, život, sudbnine, zastao, okrenuo se i krenuo za njim.

Kiša nije prestajala. Pričao je Vlasta da je 85. godine bio kurir generalima tamo po Bosni, da je u Vojnoj policiji bio presretač, pominjao neka imena poznatih.

Pričao je dok su mu oči suzile ne samo od bola, ne od muke, operisan je! Imao je dva infarkta, debelo crevo ne valja, epilepsija. Pitao me za neki bicikl koji Kinezi prodaju. Kaže da bi mogao da vozi. Da ne hoda sat ipo dva do Držine i potom nazad u patikama koje je ,,potpetio" jer su mu za broj bile manje.

 Da, ode Vlasta …

…………………………………………………………………

 Stajao sam na kiši i pratio Vlastu  sve tamo dok nije zamakao kod Kasarne . Psi za njim, on ogrnut mušemom, gurao je bicikl bez prednje gume mokrim asfaltom, dok kiša nije prestajala.

…………………………………………………………………

  Za  kraj.

Nema patetike. Ima istine. Ako je istina takva da su se  muka i patetika pomešale, onda je izazov još veći.

…………………………………………………………………

Sudbina ovog čoveka preskače sve ljudske norme, sve zakone o humanosti, sve one koji kroz šalter gledaju uboge ne brinući o tome kako je u njihovoj duši.

Vlasta je tužan život  svih nas koji se busamo humanošću, držimo govore, dižemo kule i gradove, ne razmišljajući nijednog trenutka o tome, da smo još u majčinoj utrobi stekli pravo da budemo ljudi, da hodamo, da se smejemo, da rađamo decu i radujemo se unucima.

Da li ćemo, s obzirom na sva ta ljudska prava stečena  pre nego  se čuo naš prvi plač, nastaviti da živimo spokojno u državi koja propoveda dobrotu!? Ako jednog dana ovako, neke kišne subote vidimo čoveka koji  noseći iz kontejnera neki višak od nečijeg ručka, ili bačenu plastičnu flašu sa pola koka kole.

…………………………………………………………………

Ovu priču o Vlasti iz Držine (rodjenog 1961. godine, bio je presretač u Vojnoj policiji, oboleo od epilepsije, imao infarkt, obolelo debelo crevo) razumite vašim načinom. I nemojte se osećati neprijatno. To ni Vlasti, ni svima koji žive od kontejnera neće ništa značiti.

Ovu priču o Vlasti treba najpre da spoznaju i osete u duši, oni koji pišu i sprovode zakone o pravu na dostojan život i parče hleba.

Da pokucaju na njegova vrata, možda baš u trenucima kada sanja snove iz prošlosti recituje ili peva neku od dvanaest hiljada napisanih pesma.

Pitam se, nije li svaka Vlastina pesma glasnija, lepša od svakog našeg pokušaja da život šaramo nekim još sjajnijim bojama , misleći da je to i samo to život.

 I ništa i niko više!