Bila je subota, 2. jul. Zvonio je S22, javio sam se još nekako bunovan.

Da li je to Neša Paun, legendarni novinar…

Uh, uh ne preteruj.

Zoran  Georgijev, znaješ li kude je selo Grapa.  Reče ga baš onako, po naški. Od Žiku, kod Željušu, crvena kuća, skreni desno i idi pravo .

Sve mi je objasnio. Čuli smo se nekoliko dana ranije. Taj dan čekam još poodavno. Tamo od marta…

Put do sela Grape, na ovu stranu nikada nisam išao, liči na sve naše puteve do udaljenijih sela. Nasipana rizla, uzan kolovoz, ide se baš uzbrdo. Pitao sam usput, video sam jednu kuću u brdu, dvadesetak metara od puta. Žućko se oglasio.

Zoran Georgijev, dokle još?

 Samo pravo sine, na gore …

Bilo mi je lepo, ovo sine…

………………………………………………………………………

Grapa se sakrila u gustoj šumi! Prelepo, kao u svim našim planinskim, da kažem, zabačenim selima. Sve je prelepo.

Stigao sam, konačno. Ne baš velika kuća, vidi se da se sa svih strana dodaje još po neka prostorija, velika terasa zastakljena, malo nas je i kiša kvasila.

Kada se prođe taj deo izlazi se u dvorište. Tamo se rastrčala deca. Ovi stariji ko pivo, ko špricer, levo okrugli plastični bazen. Brat bratu, desetak dece, još toliko mladih ljudi i bar još toliko starijih.

Georgijevi.

………………………………………………………………………

…Grmelo je, provala oblaka, sve to u planini izgleda baš “onako”. To Georgijevima nije smetalo. Nije smetalo i gostima različitih prezimena.

E, o tome ću kasnije.

Iskoristio sam trenutak da su oblaci zamakli, povezao devojčurka, ćerku Rankovu, rodjenog Zoranovog brata do Željuše. Ujutru ide na Kamp u Bor. Rukomet.

Žućko je više plovio, nego što je skakao sa kamena na kamen. Niz put, sve dole do Željuše, tekli su potoci.

……………………………………………………………………………

Devojčica je otišla, zastao sam kod crvene Žikine kuće, sačekao automobile s dugačkim farovima iz Dimitrivgrada i krenuo.

Evo glavne priče!

Tamo na zapadu, tamo iznad Belave “krvavi oblaci”

……………………………………………………………………………………

Želja mi se ispunila. Evo zašto sam došao u Grapu

Pričaju mi šampionke, reprezentativke Srbije, Tamara Radojević i Kristina Graovac.

*Foto sportal.blic.rs

………………………………………………………………………………

DETINJSTVO ŽELJUŠA I BEOGRAD

Devedesete, Željuša, dve vesele devojčice Kristina Georgijev i Tamara Georgijev, imale su prelepo detinjstvo u svom selu.

Porodica Zorana Georgijeva  u drugoj polovini devedesetih, u veoma teško vreme, preselila se u Beograd.

……………………………………………………………………………… 

RASTANAK, TURSKA, KRIM, SLOVENIJA  MADJARSKA

Devojčice iz Željuše stasale su i postale prvotimke. Saznali su za njih menadžeri i one su krenule da pokuaju da grade karijeru u inostranstvu. Srpski ženski klupski rukomet padao je sve niže.     

……………………………………………………………………… 

OSTVARIO SE SAN – REPREZENTACIJA

Tamara tada već  Radojević  Kristina  Graovac, oba supruga, Filip i Mladen,  naravno rukometaši, u tamo nekim drugim zemljama, ekipama, počele su da ostvaruju svoje snove. Igraju veoma dobro i – gle sreće – stigao je poziv za Srbiju. Najpre Tamari, a potom Kristini.

…………………………………………………………………………

SPORTSKA PORODICA

Zorana Georgijeva znam još od Turnira u malom fudbalu. Bio je dobar igrač. Sa Rankom sam se viđao u Pirotu.

 Svi u porodici su u sportu. Tamari i Kristini u Mađarskoj pridružila se i Anja  treća  sestra, rodjena 2004.godine.Rankova mala, Iva već je u Boru, takođe je rukometašica.

……………………………………………………………………………

"EJ DA MI JE, DA SE KUĆI VRATIM RANIJE"!

Kiša, grmljavina, sve to nije uticalo da se velika vedra, familija raduje. Došle su Tamara i Mladen, Kristina i Filip, došla je Anja, tu su dečica, e koje je čije, i ko je još tamo zaista ne znam.

Sa Zoranom sam morao da popijem jedan domaći, belo vino, domaće životinje na stolu bile su reš, po mom ukusu.

Dok smo se Zoki i ja ubeđivali da krenem, pesma me je ubila. Nisam mogao da ne ustanem.

Gledao sam ih u oči, lica zajapuren od uzbuđenja. Ovo je redak dan kada su svi zajedno .

……………………………………………………………………………

 ODLAZAK

Približavao sam se gradu. Drhtalo mi je u grudima. Takav sam ja čovek. Ljudska sreća, seta, lepota duše dobih ljudi, to me obuzima.

 Tamo u daljini, sunce se igralo sa oblacima, odlazeći iza Belave, noseći sobom još jedan dan.

Bila je subota.

Neobičan dan. Sutradan, Tamara i Mladen su otišli u Jagodinu kod njegovih. Kristina i Filip u Sombor.

 Već u ponedeljak, svi zajedno otputovali su za Mađarsku.

Život se nastavlja.

 Do tamo nekog dana kada će se “kući vratiti ranije”!

...............................................................................................

Tokom popodneva javio se ,,pater familijas,, otac Zoran Georgijev.
Dobio sam tri neobične fotografije.
Možda je dobro i to, uklapa se u svekupni utisak, da vidite u kakvoj smo opuštenoj atmosferi razgovarali!!!