U selu Pasjaču, na obroncima Vlaške i Suve planine, 16 km jugozapadno od Pirota, ovih dana je veoma živo. Selo, gde inače životari desetak stanovnika, dobilo je tokom letnjih meseci pojačanje u vidu svojih nekadašnjih stanovnika koji su ga pre više od pola veka napustili u potrazi za boljim uslovima života. Sada su se vratili i poveli sa sobom svoje unučiće da im pokažu gde su se rodili i proveli detinjstvo.
Celo selo Pasjač obeležava i slavi praznike, oba proroka, Sv. Jeremiju i Sv. Iliju.
Međutim, nekako je postalo tradicija da se praznik Sv. Ilije proslavlja svečanije i masovnije. Tako je bilo i ove godine. Usamljene seoske kuće su oživele, goleme sobe su ispunjene potomcima nekadašnjih vlasnika, crge su provetrene, trava po dvorištima je okošena i, za trenutak je sve izgledalo kao nekad.
Glavni događaj se odvijao u centru sela zvanom Prudište nadomak seoske česme. Muzički orkestar iz Babušnice je uveseljavao goste do kasnih sati, a kad je pao mrak ispaljen je i vatromet na radost najmlađih gostiju. Gosti su došli sa svih strana, a najviše iz okolnih sela: Sinje Glave, Rasnice, Barje Čiflika i Radoševca. Bilo je i onih koji su došli iz inostranstva samo za ovu priliku.
Stariji ljudi su se podsetili svoje mladosti i kako je nekad bilo, prepoznavali su svoje komšije i prijatelje, a mladi su upoznavali svoje rođake i međusobno obećavali da će se opet videti.
Inače, nadomak seoske škole postoji i obročni krst Sv. Proroka Ilije podignut davne 1830. godine od strane jedne od najbogatijih familija, tzv. Bojdžinci.

Eve gledam vi i srce mi pʼlno. Premotavam filmovi po glavu i vrtam se u vremena prošla. Mnogi od vas i ne znaju da se, na tija, za našto selo najradosan dʼn u godinu, oroto vrtelo u livadete nad školu. I to ne jedno, nego barem dva su bila. Neretko je varničilo između kolovođe i između harmonikaša i basistu. Ma i k′lnetata su trošena odi liputu i tupanat je s nogu cepen, ama za taj dʼn se je živelo.
Pod tuja istu stoletnu lipu, koju pomenu, bombondžije su nudili svoji specijaliteti, od koji najviše pamtim srceto s koje se izjavljivala ljubav na devojku. Pa klakeri, pa slatka vuna, pa ušećerena jabuka, pa bonbone kao daždevnjak šarene i ubave.
A onda, iz godinu u godinu, sve nas je bilo pomalko na okup. Ljudi su se s porodice i svu pokretnu imovinu selili i kućili po Vojvodinu, po Beograd i slavu i oro na Prudište zaboravili. Selo je umiralo, a mi nesmo mogli ništa da napravimo.
Al kad nešto mnogo voliš i misliš na tova i kad ti je toj nešto stalno u srce i pamet i kad ti stoji u grlo da ne mož da preg′lneš, onda sve može...
Zavičaj ni oka i krvnata veza s njega je najjaka. I bilo je dovoljno samo deset godine da se povrati sve ono što smo izgubili za šese godine... Počemo da doodimo, da vrzujemo maije, da krčimo grobišta, da krečimo sobe, da sve onoj što ni je poviše u grad, donosimo u našte selsće kuće, ma i telefoni uvedomo, napravimo si kupatila i nasadimo nov ošav, da ima...
I teka.... Pa se nasred selo vije oro, vatromet se raspukal nad naš Pʼsječ. Od sve strane se čuje muzika i pa se slavi Sveti Ilija Gromovnik. Seloto ni je okićeno sas našte trobojće i siguram da je na našti starci milo i žeško okol srce što smo sačuvali P′sječ od zaborav.“
(autori teksta su jedʼn Pʼsjačanac i Pʼsjačanka)

*Mila Savić