Koliko je to život surov da uvek nasmejano, vedro lice, optimizam, fudbalske vragolije i ljubav, može da otme i ostavi nas same da i dalje mislimo da ćemo se već sutra ponovo sresti! Koliko li to život može da bude surov!

Umesto nekrologa! Poslednji pozdrav Čobin i Nešin!

Osećam obavezu, moralnu obavezu da na jednoj stranici Portala ostavim poslednju priču o jednom po svemu posebnom čoveku. Možda je trebalo da se oglasi neko iz Radničkog, druge ili prve Žiletove kuće, da kaže reč, jer reč o Živoradu Stankoviću ima ogromnu snagu, ima ponos, ljubav! Reč, makar jedna iskrena reč o Žiletu može da govori o decenijama pripadnosti belom dresu, o životu posvećenom magičnoj lopti i njegovim majstorijama.

Živorad Stanković je dete palih boraca. Tih pedesetih godina ta deca smeštana su u domove. U Pirotu je postojao Dom odmah do crkve, tu gde su sada umetnici. Žile je, mislim, došao iz Kruševca, bio je "domac" tako smo ih zvali. Kao i Zoran Mitrović i mnogi drugi koje je sport uzeo u svoje okrilje i od njih formirao ljude.

Žile je rodjen 1937. godine 9. juna. Godine 1952. u Pirotu je igran Turnir podmladaka, bila je i Zvezda. Branio je Coa, košarkaš, igrao Zvonko, Čep, Ljopša, Ljupče Aleksić, Žarko ,,Tapta,, tako su ga zvali, Žile naravno. Broj deset ili jedanaest na dresu. Vragolije fudbalske. Hteli su da ga odvedu u Beograd. Žile je ostao u Pirotu. Podmladak je izrastao u odličan prvi tim.

Uroš, Čep, Ljopša, Ljupče, Stole, Ota kapiten. Zoran ,,Rundi,, Bobek, Žarko, Žile ...

I godine su se gomilale. Žile je postao fudbaler izuzetne tehnike, driblinga, fudbalski majstor, vragolan za ono vreme. Došle su studije. Sa Jocićem Ćosom i još nekim Piroćancima studirao je književnost u Skoplju. Jeftinije za besparicu pirotsku, svi Piroćanci, većina fudbaleri, bili su zajedno.

Iz Skoplja ponovo Pirot i ponovo Radnički. Legendarni Dragan Nikolić je već tada krenuo u formiranje velikog tima. Žile je bio okosnica kao fudbaler, a potom kao trener. Sa Stoletom zajedno vodio je Radnički, ali i bio jedan od najboljih trenera golmana u Srbiji. Prijateljstvo Dragana Nikolića i Miljana Miljanića, povezalo je i Živorada. Postali su kumovi. Žile, Miljan, Dragan.

A potom je Dragan Nikolić, legenda, napravio tim za prodor u vrh jugoslovenskog fudbala. Stigao je jedan od najboljih golmana Slobodan Janjuš Čobo. Žile i Čobo, treninzi koji su ostali zauvek upamćeni. Čobini letovi kroz vazduh, Žiletov način inspisiracij,,evo još jedna, još jedna, bravo majstore, ajde sad, još samo ova, odmori... Bio sam na tim treninzima, družio se sa Čobom i Žiletom. Žile je prvo u Pirotu imao beli Pežo 404 a Čoba Golf najnovije gerenacije.

To prijateljstvo i Čobina ljubav sa jednom lepom Piroćankom trebalo je da nas okumi. Žile i ja na večeri kada je stidljivi Čobo trebalo da u prisustvo roditelja, nas kumova, zaprosi lepu Piroćanku. Nije se dogodilo...

Život je Čobu i Žileta tako vezao da su postali kao otac i sin. Čobo bi se šepurio i Žiletovom Pežou, treninzi su bila prava svečanost i dalje putovali su zajedno...

Čobo je otišao, Žile i ja, kao nesudjeni kumovi ostali smo da ga čuvamo u divnoj uspomeni. Ponekada, iz Los Andjelesa, gde Čobo sada ima Hotel ili restoran i trenira decu, zazvoni telefon. Čobo bi najpre zvao Žileta, a potom smo dugo razgovarali. Od trada je samo jednom došao u Pirot.

I onda se vreme umirilo.

Žile više nije išao na Stadion. Postao je profesor koga su djaci voleli, ali strepeli, jer je njegovo dežurstvo u hodniku, za one pušače, bio poseban problem. Strog a dobre duše, plemenit. Više je to bila Žiletova ,,profesorska igra”. Prosto čovek takvog života nije mogao da bude strog, što bi trekao Mitke “da ima lošu premisl”!

Profesor Živorad Stanković bio je poznat i po Njegošu. Svaka generacija učila je Njegoša napamet i bila bogatija. Nije to, kao i sve drugo što je s ljubavlju radio u životu, tražio slučajno. Znati Njegoša, govorio mi je, znači upoznati život i biti čovek.

O Žiletu bih mogao da pišem još dugo. Da se setim kada smo im kao klinci pumpali ispred stare svlačionice dok su ogrnuti peškirom, nosili lavore i sapun da se umiju , do brojnih utakmica, neverovatnih driblinga i golova, načina na koji je život nosio, umeo da bude sugestivan, da u detalje govori o svemu.

Žile je bio i ostao legenda, poseban čovek, ,,domac,, koga nije život milovao, dete ostalo bez roditelja! Snagom svog intelekta i znanja, sve što je dalje kroz život radio, svrstavalo ga je u posebne.

Kada je igrao fudbal i kada je bio trener i kada je od treninga sa Čobom pravio fudbalsku predstavu i kada je držao časove, uvek s duhom i dozom nekog svog životnog ,,teatra,, koji je imao u sebi.

Žile je bio divan suprug, otac, deka, čovek koji je narušenom zdravlju pokušao da se suprodstavi svakodnevnim hodanjem, u ranu zoru, pešačenjem Kejom, dalje sve tamo o onih staza oko bazena. Hodao je Žile životom, boreći se da sačuva srce koje je njegovu žedj za životom počelo da nagriza.

Jedna operacija na srcu u Beograd, potom oporavak, sreli smo se ponovo na stazi, pričali o Radničkom, životu, hvalio se da je sada dobro, da ponovo ide nekoliko kilometara i čak vozi bicikl.

Poslednjih dana nisam sretao Žileta i ništa nisam čuo o njemu. Nastala je tišina iz koje je juče odjeknula tuga. Tamo gde je kao dete krenuo da se igra loptom, da postane jedan od 11 najboljih igrača veka Radničkog, da formira porodicu, postane profesor koga su generacije volele i da na kraju,, sklapajući poslednji put svog Njegoša,, sklopi oči zauvek i ode u večnost.

Žile, da nije surovo, poverovao bih da si ponovo spreman za neku šalu. Nažalost majstore, šale više nema, ostale su suze, tuga i ponos da si postojao, da smo te imali i voleli.

Žile ovo je tvoja surova ,,vragolija,, dribling koji te odveo u večnost!

Duboko sam bio uveren da ljudi poput Živorada Stankovića nikada neće umreti. Toliko snage, volje, ljubavi , energije... Zar i to može da nestane.

Žile , nećeš nestati, kada bude došao Čobo, svratićemo da se prisetimo prošlosti. Majstore, legendo, životni umetniče ...

Jutros kada sam došao u Redakciju poslao sam najtužniju vest koju sam mogao da pošaljem našem drugu Slobodanu Janjušu Čobi.

U Los Andjelesu je noć. Kakva li će tuga obuzeti - ,,Čobicu,, kako ga je Žile zvao, kada pročita tugu koju sam mu poslao. Znam da će se javiti. Razgovora sa Žiletom više neće biti. Da li ćemo imati snage da nešto kažemo jedan drugom! Ostaće samo sećanja i tuga ...

* fotografije Slobodana Janjuša preuzete sa fb profila