Pisao mi je moj imenjak dva puta. Ogrešio sam se, jer nisam mogao! Steglo me sve ovih mesec dana, ne znam gde i kako dalje. A i moji pozivi, tamo gde je trebalo da dobijem odgovor, nisu stizali.

 A evo Nešine dve poruke!

Postovani,
Da li možete pokrenuti inicijativu da se i Tijabarsko groblje uredi tj. stavi zid do groblja ovamo prema kućama u zavojskom naselju i između zavojskog naselja i naselja Prčevac, kao sto je urađeno sa novopazarskim grobljem? Mnogo bliže je groblje do kuća u zavojskom naselju nego što je to slučaj u Kozaračkoj ulici, da li možete pokrenuti ovo pitanje, jer valjda smo svi građani istog reda?

Poštovani,
Evo opet se obraćam Vama sa pitanjem zašto takav zid ne naprave i u Tijabarskom groblju da se ne vidi groblje koje je jako blizu kuca između Zavojskog naselja i Prčevac, možete li ih ti pitati? Rekli ste da ćete ih pitati kada sam Vam pisao prošlog puta i niste mi odgovorili šta su Vam rekli?

Ponovo izvinjenje! U naselju Prčevac, upravo zbog Nešinih pitanja, bio sam u sredu. Neša radi, nije mogao ni juče, a hteo sam naknadno i njega da snimim. Ova dva dana nisam stigao. Užasni su ovi dani, ne želim ih nikome. Ali, neka, tako mi i treba!

Stigao sam u naselje. Rano, ljudi samo ispred piljara. Kese, hleb, potrepštine. Nešto i nisu mnogo za ranojutarnje ćaskanje.

 Ubedim jednog da bar krene sa mnom.

Doduše, promašio sam ulicu, trebalo je onu sledeću, ali dobro je. Ovde još jedna tema.

 ROVINA

To je ona Rovina što je ljudi pominju kada odozgo, sa brda, jurnu velike vode. U Rovinu ne mogu, zatrpana svim i svačim, zato voda krene levo i napuni sve ulice i sam Visočki put, ili put za Gornji Visok.

Krenuo sam u ulicu niže. Pored terena s veštačkom travom, zatim desno, objasnio mi je moj sagovornik.

I tako uradim. Stanovi solidarnosti, valjda ih tako zovu. Vide se od Malog mosta.

Malo dalje sreo sam čoveka koga ću pamtiti. Ostavio je na mene utisak zauvek. Zbog njega sam zaboravio na ciljanu temu! Saša, Beograđanin, zaljubio se u Piroćanku, došao još 2018. i ostao! Ima i dete. Piroćanka je umrla.

Pozvao sam Sašu da svrati kada dolazi u grad. Ima šta još da se ispriča s njim. Obični, mali – veliki ljudi! Takve volim!

Nastavljam, dalje ka kamenorescu, tu negde ispred stanuje Neša. E, tu sretnem nove sagovornike. Puno mi srce, dobrih, malih, velikih ljudi.

Odlazim. Pomešali mi se utisci. Užasno uznemiren svim onim što se dogodilo na konkursu, uspeo sam da nađem sebe i da uradim sve ovo, mada bih najradije da odem u... gde me niko neće naći!

Nenade, vi koje sam sretao. Sale, novi prijatelju, hvala vam to sam deo života "daleko od centra" pokušao da ispričam.

Kada ovako pišem, uvek se setim moje majke koja mi je pričala.

Misirlić, predsednik. Nedelja pre podne. Šešir, ruke pozadi i krene. Iz ulice u ulicu. Žene na tronoškama ispred kapije.

 Ajde da si pooratimo! Kako vam je?!

.............................................

Potražiću narednih dana odgovor od odgovornih. Ne bih rekao da će biti odgovori, već, valjda programski, projektni stavovi da se Rovina očisti, ogradi groblje i ispred stanova solidarnosti odnese ono smeće o kojem je Sale pričao!

 Hajde, neka!

 Sada su, valjda, pročitali.

I savet jednog osedelog novinara. Ostavite hladno pivo u jedan u polupraznoj redakciji, izađite i zađite u ulice na kraju grada. Srešćete male-velike ljude i čuti njihove muke.

Ispred Kengura, Haustora... se Prčevac i tijabarsko groblje ne vide!