Sve sam ubeđeniji, kako ovo vreme  postaje sve složenije (pitoma reč), da je moj rad, način razmišljanja, pogleda na život, na profesionalni odnos prema poslu, postao veliki problem.

 Problem za mene jer me dovodi u situaciju da se osetim usamljenim i da je moj život, sveukupno za neke, postao pretnja.

 Da odmah kažem, s obzirom na godine, na bogatstvo i raznolikost života, na sve što ostaje kao moj trag, apsolutno se ne bojim.

Baš nikog.

 Ne bojim se jer nikoga nisam prevario, nešto bespravno stekao, lagao. Svaka moja reč na Portalu je istinita.

   Da se razumemo. Niko, ama baš niko mi ne smeta. Neka svako živi dobro i neka je zdrav. I gradonačelnik i njegov šef kabineta i novinari koji su mi tužbama već oteli 270.000, a ostale su još četiri.

Bog me spasio tri puta, valjda je znao koga spašava, tako da verujem da će i dalje da gleda i na moj život.

………………………………………………………………………………………

 Ovo je uvod.  Razlog je u tome, što sam podigao, pored ostalog i glas za zaštitu života jednog mladića, koji je završio fakultet i koji sedam godina čeka diplomu.

 Denis Krasnići je u Nemačkoj i tamo radi teške fizičke poslove.

Denisova majka došla je juče, sva u suzama, ponovo u našu Redakciju.

Donela je pismo koje je napisala i koje ću  objaviti, shodno svemu što sam napisao u  uvodu. I, verujte, neću stati. 

Jeste da će se menjati Vlada, ministri, dekani, prodekani, nadam se da će neko  nekada razumeti da je pravda na Denisovoj strani!

................................................................

Poštovani Nenade,

 Imam potrebu da kao roditelj kažem šta me muči kada je ova situacija u pitanju. Građanka sam ove zemlje!

 Vas uvažavam i hvala vam što ste se jedini zaintresovali za slučaj. Zahvaljujući vašoj medijskoj kući, mi smo čekali sedam godina da dobijemo bilo kakav odgovor.

 Mnogo je nejasnoća, nedorečenosti i  nelogičnosti koje traže odgovor na moja pitanja.

1. Kome i zašto je na Tehničkom fakultetu u Boru bilo u interesu svih ovih godina, dosledno izbegava traženi odgovor, zašto moj sin ne dobija zasluženu diplomu?

2. Nedostaju 20 ESPB bodova, nepriznatih  zbog toga što, kasnije se navodno saznalo, Fakultet Ekoman, nema akreditaciju. prilikom prijema na Tehnički fakuktet u Boru formirana je, uz novčanu naknadu koju smo uplatili, Stručna komisija koja je izvršila verifikaciju, priznavanje dela položenih ispita sa prethodnog fakulteta. Znači nisu tom prilikom svi ispiti priznati. Priznati su samo ispiti koje je Stručna komisija na osnovu važeće zakonske regulativec i važećeg nastavnog plana i programa fakulteta oglasila validnim. Ovo je dokaz, naša uplata Komisiji da bi nam izdala potvrdu o priznatim ispitima.

Veoma je čudno i upitno da niko sa TF nije spomenuo kako je i ko uradio verifikaciju i priznavanje i prenos ispita sa prethodnog fakulteta.

3. Da li je prethodni Fakutet u momentu prelaska studenta na naredni Fakultet, TF u Boru, bio akreditovan? Ako nije, zašto je nezakonito priznat bilo koji ispit?  Zašto se toliko godina ćutalo i zašto tek sada ovaj problem?

4. Moj sin je polagao godinu za godinom uspešno, plaćali smo studiranje, dobijanje potvrde o diplomiranju, da bi se na  izdavanje diplome čekalo 7 godina i da bi se onda pojavio ovakav odgovor.

5. Ko je onda kriv za verifikaciju ispita? Zašto je tek 2021. godine utvrđen navodni problem akreditacije fakulteta Ekoman? Šta je do tada, do 2021. godine bilo sporno da  da se izda diploma?

6. Da li postoji bilo kakva obaveza ili odluka o toku studiranja, od prijavljivanja na fakuktet, verifikacije ispita, do diplomiranja koju je TF u Boru propisao i naložio, a da moj sin nije u potpunosti ispunio?

   Očigledno nema i zbog čega smo onda mi kao porodica osuđeni i krivi, da sve ovo trpimo i preživljavamo.

7. Kako rešiti problem? Čije su obaveze i ko treba da uradi ono što je u obavezi da bi se rešila ova agonija?

8. Zašto dekan TF, ako je problem akreditacije utvrđen tek 2021. nije doneo odluku da Denis Krasnići zasluženo stekne EU diplomu i izda je kada smo uplaćivali novac i slali zahtev?

   Uložili smo mnogo truda i sredstava  akademskog nivoa obrazovanja za našeg sina, potrošenih živaca, zdravlja i da sada, nakon svega ovoga i posle toliko godina još uvek trpimo? Nastojali smo da naš sin dobije bolje plaćeno zaposlenje, a zauzvrat stvorena je velika doza neverice i nezadovoljstva. 

 Šta se njegovim studiranjem, trudom, učenjem, uznemiravanjima, postiglo?

Od diplomiranja na TF u Boru umesto zaslužene diplome – dobijamo VELIKO NIŠTA!

Svaki problem je rešiv u onoj meri u kojoj ima volje, želje da se reši, naravno, poštovanjem zakona.

Da li smo zaslužili da se ovako mučimo i živimo odvojeno? Sin u inostranstvu, a mi u svojoj zemlji Srbiji.

                                                                                   Hvala na razumevanju

                                                                    Majka i supruga, Gordana Krasnići