Jedan čovek koji vrlo lako postaje svima prijatelj. Naravno, on voli da pomogne, da se nađe "pri ruci". To je odlika onih retkih, dostojanstvenih. Upoznali smo se pre par godina, kada sam predstavljao svoju zbirku pesama. Odmah mi je širom otvorio vrata. Ona se više nikada nisu zatvarala.

Pozvao me i pružio mi ruku. Šta to znači? Ono što je pravo, to traje i vredi. Ali, u našem konkretnom slučaju, sluti se kraj. Još jedan se jarki glas sprema da zapeva svoju "odjavnu" sonatu. Teškog srca sam pročitao vest da Nenad Paunović napušta svoj posao, svoje zvanje. Kako to grubo i tužno zvuči! Ni sam nisam svestan. "Neša Paun" je godinama unazad simbol novinarstva u našem gradu. Ali, pre svega, simbol istine. Svima je pružio podjednaku šansu.

Ovoga puta je morao da to pravo oduzme sebi. To ne liči na želju, tu nema radosti. Goli život, onaj surovi... Nisam mogao da izdržim, pisao sam mu. Ipak smo prijatelji, stalna borba nas je povezala. Nije slučajno, bilo je tu raznih muka. Nije važno čije su, svi smo mi isti. A na muci se poznaju junaci, to on dobro zna. Bez pardona, uzalud su sad sve reči. Kao čovek sam duboko razočaran, ali moram skrenuti pažnju na njegovu vrednost u našim životima. Otvorimo malo dušu i po prvi put pokušajmo da odigramo njegovu ulogu. Teško je, znam i sam..."

Stefan Veljković

REAGOVANJE! Stefan Veljković: “Svetlo na kraju sokaka”

REAGOVANJA (1) Stefan Veljković, Krupac: Zašto je odgovornost kategorija koja je kod nas veoma često pod znakom pitanja