Svi smo potišteni, tužni ovih dana. Jedna krhka devojčica iz Petrovca, učenica Mlekarske škole, na potpuno bezazlen način, živeći svoju mladost, radujući se trenutku u kojem se našla izgubila je život!

Naša Nišava, reka našeg detinjstva, naše mladosti, naše bogatstvo koje nam se šepuri svakog dana glavnom ulicom grada, postala je prava neman, ogromna  vodurina koja je surovo, bolno, zaustavila osmeh, nadanja, ljubav nedužnog deteta.

Sinoć sam, prošao Kejom. Bio sam ljut na moju reku. Gledao sam je drugim očima. Nisam želeo da "razgovaram", pitao sam se zašto je malo nedužno dete nestalo, gde je sakrila to majušno telo!?

Okrenuo sam glavu, prozborio neke grube reči, dok je tekla žureći možda da negde u nekom viru sakrije telo učenice Mlekarske škole.

…………………………………………………………………………

Sa Hidroelektranom Pirot započeo sam prepisku odavno.

Ljudi, leto je, deca žele da se kupaju. Šulejin, peti, sedmi brzak. Javite nam, pošaljite informaciju da objavimo sat, dva ranije, kada ćete da ispustite vodu! Stavite neka velika zvona na mostovima, opomenite ljude da će turbine biti uključene, da će ta vaša vršna struja u srpski sistem.

I neka je, neka je ta struja, ali ne našu grbaču. Ne praštamo, ohladili ste nam reku na 12 stepeni onda kada Pirot gori na 35 stepeni.

Taj tamo neki Drča, pod utiskom tadašnjeg direktora, valjda ljut na naše tekstove, zabranio je Ani press bilo kakvu informaciju. Neka pokažu koliko smo im mejlova pisali!

Nastavili smo. Pre neki dan ponovo smo poslali mejl. Kao da smo strahovali  da će ta surova voda koja navodno "spašava" srpski energetski sistem krenuti  otuda od Berilovca, ma odozgo sa planine i sručiti se u našu mirnu, toplu reku u koju smo zaljubljeni. Život smo provodili s njom!

Pitali smo te, gore!

Da li se zna režim rada!? Da li se poštuje!? Pitali smo ih kako se kontroliše ispust, da li je onaj prvi bazen pun, da li odatle, lagano treba pustiti vodu?

Juče mi je rečeno, da  HE Pirot  nema sa tim ama baš ništa. Da naša voda u jezeru nema sa tim ništa, da mašinska hala gde se proizvodi srpska struja nema sa tim ništa. Da tako ogromni, ubitačni talasi nemaju sa tim ništa. Da tamo taj EPS  ne zna što se naša devojčica okliznula i pala u nabujalu reku.

A šta bi bilo, pitaju mnogi naši ljudi u komentarima, da nije bilo te narogušene vode. Da li bi naš mali anđeo završio u dubokim talasima? Da li bi ona naša Nišava, okupala to majušno telo  pomogla da se  vrati drugarici i nastavi šetnju do Doma i ne zakasni na ručak na koji nikada nije otišla!

Da li bi naša hrabra devojka  koja je skočila da pomogne i bila nadomak tela naše AM, da li bi to dete nastavilo da živi da talasi nisu napali humanu K.M. koju su talasi prosto odneli od tela i skoro je ukrali.

  …………………………………………………………………………

Ne želim da pametujem. Ne želim, iako sam tužan, iako svakog dana, pokazujući svoje neraspoloženje, jurim za tim hrabrim ljudima, spasiocima, pokazujući tako svoj bunt prema svemu. Ma ko i šta mislio!

Reka nam je ukradena! Poslali su nam u zamenu, neki nazovi Bazen koji nije imao to što ima Nišava. Nije imao dušu, toplinu, Kej, miris lipa, kao Nišava!

Ne želim da u ovoj priči  bilo ko od nas ima neko svoje mesto!

Ne, ovih dana u našim srcima, u duši, pred očima je opustela kućica u selu Petrovac gde je devojčurak rođen!

Pred našim očima je trenutak kada je AM nestala u poludeloj vodi, njena drugarica zavapila za pomoć, KM skočila da pokuša da je uzme u ruke.

Pred očima nam je zastava na pola koplja na Mlekarskoj školi, ronioci, spasioci, svi hrabri ljudi, koji i danas četvrti dan, skoro 96 sati, traže beživotno telo. Pred očima mi je Dejan i mlađi njegov brat, kako svakodnevno obilaze Nišavu u nadi  da se makar telo njihove sestre od strica  pronađe, da bi je sahranili na seoskom gorblju u Petrovcu.

……………………………………………………………………………… 

Danas sam želeo da naš novinar upita gradonačelnika Vladana Vasića, tamo na gradilištu Otvorenog bazena, da li će ovaj grad, da li će odgovorni ljudi u Gradskoj upravi za uslove  života  na našim ulicama, podići glas, pozvati EPS, potražiti načine da se naša reka više ne pretvara u neman koja nosi.

Pitajte ljudi da taj EPS odobri informaciju koju će mediji objavljivati o radu naše hidroelektrane (ako žele). Pitajte da li će se postaviti table upozorenja, zvona na mostovima  da upozore ljude.

Pitajte da li će postaviti zaštitnu ograda, neku mrežu, kao što je Neša postavio kod igraonice na Keju, da nam, deca ne ginu!

Pitajte, pozovite ljude, objavite svoj stav. Borite se!

................................................................................................

  Nestalo nam je jedno dragoceno dete. Umro je jedan život. Odnela ga naša reka, pretvorena u zlo!

 Pitajte i ustanite, da bi nam živote sačuvali!

Dolazi proleće, viđaćemo se na Keju, dolazi  još jedno leto!

Hoćemo li ponovo strepeti da se odozgo sa planine, ne sjuri neki novi talas koji će ugrožavati naše živote. Hoćemo li!?

Ako ne, izaćićemo svi na Nišavu, stati tamo kod tog kanala i reći NE!

Ne, dok nam ne obezbedite da nam deca, da naši ljudi budu bezbedni  kada šetaju Kejom, kada žele da se kupaju u svojoj reci.

Uradite to što pre! U protivnom, nećemo oprostiti. I ne samo to -  nećemo dozvoliti.

 Po cenu svega!

 Jedan nedužni, detinji život smo izgubili.

 Ne više! I ovo je užasno, mnogo boli!!!