Kako bih potpuno bio miran, što se savesti tiče, i jasan u objašnjavanju razloga zbog čega sam se odlučio da uputim zahteve Gradskoj upravi za odredjene podatke, moraću da objasnim, kako se ne bi provlačile drugačije priče.

    Najpre, pozvao sam se na Zakon o dostupnosti informacija kako bih pred pravdom, pravom, državom Srbijom i gradjanima bio jasan.

    Dakle, uradio sam ono što je dozvoljeno i što bi trebalo da bude osnova demokratske države. Da se sve radi javno, transparentno.

    Uostalom, kada se kaže prava istina, onda nema prostora za bilo kakve insinuacije i dobro znano "rekla kazala"!

   Poodavno pokušavam da se izborim za pravednost, za istinu, ali i za poštenu ocenu rada.

   Novinarski posao je javan, ono što znate, koliko vredite, kako gledate na život, pokazujete svojim delom.

    Koliko pripadate ljudima, istini, njihovim životnim problemima i nastojanjima, toliko ste dobar čovek, profesionalno jasan i spreman da se bori za pravdu.

    Ono iza čega stojim je moje porodično vaspitanje, moj dugogodišnji rad, poverenje za koje sam se borio decenijama, kako bi mi Piroćanci, koji su me više od tri decenije slušali sa radija, a sada "čitaju" na Portalu, mogli da veruju.

  Uz sve to, učio sam ovaj posao svakodnevno, prisustvovao mnogim seminarima, razgovarao s vrhunskim novinarima, sticao i njihovo poverenje, uzgred dobijao i odredjene nagrade i priznanja, što je na jasan način pokazivalo i društvenu verifikaciju mog rada.

     Moj osnovni ljudski i profesionalni kapital ogledao se pre svega u tome da sam se trudio, nadam se uspeo, da mi ljudi veruju.

      Znali su me po prvim emisijama "Vi pitanje, mi odgovor", "Vaš informator", hiljadama prenosa utakmica, gradskim programima od Sletova, Štafeta, Prvih glasova, Piroleta, koncerata oba kulturno umetnička društva, do javnih skupova u kojima sam učestvovao kao kreator i voditelj. Znali su me po nezaboravnim izborima sportiste godine, po manifestaciji Ljudi za novo vreme. Sve to su oni, kojima je to smetalo, jedno za drugim ukidali. Samo da nije ON! Makar to više ne bilo – TO!  

    Ponosan sam da je u analima Radio Pirota upisano da sam uradio prvi: direktan prenos sa Stadiona 26.11.1978. na dan kada je počeo Radio (Radnički – Sutjeska), prvi  uradio polučasovne emisije uživo, prvi kontakt program Zajedno sa vama, prvo uključenje slušaoca, prvi Jutarnji program uživo, prvi Dnevnik uživo, direktan prenos sa protestnih šetnji i da ne nabrajam ... Znaju to stariji Piroćanci. Nema sela, skoro, u koje nisam otišao.

    Posebno sam doživeo emisiju "U lavirintu". Emisiju, kojom sam sebe dao ljudima, činio sve što je novinar, čovek, mogao da uradi za ljude. Sa mnogima sam se zamerio, mnogi su počeli da govore o meni loše, ma, iskazivali mržnju, pretili.
   "Lavirint" je Radio Pirotu doneo popularnost, slušanost, "šer" je skočio, odmah ispod čuvenog Jutarnjeg dnevnika B 92. U ono vreme!

  "Lavirint" je doneo mojoj urednici Emiliji Lilić, po drugi put nagradu Zoran Mamula, B 92.  Radila je reportažu o mojoj sudbini "Priča o halfu".

   Tada prvi gradski kauboj iz svog poznatog kabineta u Domu kulture je preko svoje pravnice, kao predsednice Upravnog odbora Slobode, odlučio da me "skinu" s mikrofona, a potom prosto prinude da kao tehnološki višak posle 28 godina napustim Radio Pirot.

      U septembru 2006. je krenuo Radio Sport plus, kasnije Plus radio. Tako je nastavljena borba za istinu, za ljude, za Pirot i Piroćance, kako smo govorili.

    U  poslednje vreme Portal Pirot Plus online kao da je nastavio težak put emisije "U lavirintu". 

     Kada se traga za istinom, naravno, nekima to ne odgovara. Raskorak je iz godine u godinu bio sve veći. Naš rad i rad drugih medija se razlikovao.

   Kako se ono kaže - ako ne znate ko je ko, gledajte tragove novca.

A tragovi novca pokazivali su ko je bio privilegovan i ko je imao zaštitu za ćutanje, za lakiranje, za često čudne informacije.

   To što su kolege i "kolege" pokušavali da taj, za njih poseban, drugačiji Neša Paun, taj Portal i njegovi novinari, budu označeni lošim, da govore "gazdi" kako me, nas, niko ne voli, da me tuže, bio je samo nastavak svega što se dogadjalo 2006. godine.

    Ovo sam napisao, da bih vam objasnio zbog čega sam poslao zahtev za informacije Gradskoj upravi i zbog čega sam se pozvao na Zakon o dostupnosti informacija.

   Smatram da sam svojim radom, časnim radom, izgradio ne samo svoj ugled, svoje ime, već podigao novinarski zanat u ovom gradu na nivo, koji će drugi morati da se pomuče. Njihovo shvatanje života i ovog zanata nije, očigledno, više njihova stvar.

 Njihovi pogledi i kada rade i kada misle, okrenuti su na neku drugu stranu.

 A tada, od ovog teškog posla – NEMA NIŠTA!

 Videli ste prethodne dve objave.

Ekskluzivno! Gradska uprava odgovorila na naša pitanja! Ko je ko u Vladanovoj Vladi? Stručna sprema, zarade!?

Ekskluzivno! Radno mesto - šef kabineta zvanično je upražnjeno u Gradskoj upravi!

  Na sledećem postu videćete i treću o medijima. Time će vam ova moja borba biti još jasnija.

    Bez obzira na sve što su činili i čine za druge, bez obzira što pokušavaju da nas finansijski satru, nadam se da neće uspeti jer, a zna se KOGA, istina i pravda će ga stići.

 Bog vidi.

     Sve što su nam oduzeli, sve što su činili, moraće kad tad da iskijaju. Da priznaju u znak istine pred Bogom ili da život, konačno, razumeju na jedini mogući način.

Pošteno, istinito, pravedno!