Nije u pitanju bila seta za prošlim vremenima kada su pirotskom železničkom stanicom ,,tutnjali,, legendarni vozovi Simplon orijent ekspres, Panonija ekspres, od Istambula preko Beograda i Budimpešte, sve tamo do Minhena, tek ovih dana me znatiželja ponovo odvela tamo !

A danas? Otkucao sam na sajtu Železnica Srbije da proverim da li i dalje ne saobraća neki od tih brzih , ili ekspresnih vozova, kako su se zvali.

I evo šta piše

Dalje, interesovalo me da li ima i koliko putničkih vozova. Na dan 5. februar red vožnje je sledeći. Baš precizno naveden.

Pre neki dan šetajući skrenula su mi pažnju dva detalja. Osvetljen, uredjen park ispred Železničke stanice koji je Komunalac pre mesec dva uradio.

Park kod Železničke stanice

A potom sam onom ,,legendarnom,,kockom krenuo ka Železničkoj stanici. Ima sigurno više od deset godina da moja noga tu nije kročila. Mrak. Tinja jedna svetiljka.

Izašao sam na peron. Stanična zgrada ko zna kad je sredjivana. Restoracija, tako se to nekada zvalo zatvorena. Ajde to, ali zatvorena i čekaonica. Ako uopšte neko putuje, u slučaju lošeg vremena, gde će se skloniti. A vozovi ponekada – kasne, zar ne !?

Izašao sam na drugi kolosek! Tu su nekada stajali oni ekspresni vozovi, kojima smo putovali na ekskurzije ili sa roditeljima, kao deca, do Beograda.

Sećam se kakva je to radost bila kada se voz iz pravca Dimitrovgrada pojavi tamo iza krivine , zatim taj ulazak u voz,gužva, žurba da se pronadje prazan kupe, pozdrav rodbini ili prijateljima sa prozora i...

Sećam se da smo se obično, u povratku , kada prodjemo ono ,,most-tunel- most,, užurbano pakovali! U hodniku, gledajući kroz prozor nestrpljivo smo čekali da ugledamo svetla Pirota. Kako li smo smo nestrpljivo čekali taj trenutak , da na zgradi vidimo onih pet najlepših slova PIROT, napisanih ćirilicom i latinicom.

I onda doček.

Tamo iza zgrade stajali su fijakeri. Deda Žika, Moravac... Kakav je to dogadjaj bio da se fijakerom vozite do kuće. Prelepo osećanje! Stigli smo! A bili smo van, samo nekoliko dana. Moja nana je govorila ,,Domćele , domćele, nigde mi te nema,, !

Tim putem sam krenuo nazad. Da, uvek smo tako govorili, kada dodje neko u Pirot, prvi utisak stiče na Železničkoj stanici. Da li je zgrada okrečena, peron uredjen, da li ima korova pored koloseka, da li se u restoraciji oseća miris dima i alkohola , da li je čekaonica očišćena ili miriše na ustajalo, da li je onaj park ispred doteran, kocka čista...

Sada nije tako. Sada je sve nekako napušteno, izgleda tužno. Nema vozova, nema putnika, nisam video ni one železničare, kojih je ranije bilo baš dosta. Sada ih polako otpuštaju, nema para! Nema ni vozova !

Došla neka druga vremena.

Ali, znam da će jednog dana, kada konačno prodje ta brza pruga još iz Miloševićevog vremena, ova pirotska stanica morati da dobije drugačiji izgled. Ali kada ! A do tada ?

Ponovo sam u mraku. Iza mene ostaje napuštena Železnička stanica PIROT!. Fijakera nema, mada ih u velikim gradovima Evrope i dalje čuvaju, nema ni putnika, vozovi retko prolaze.

Tempora mutantur, kažu stari Latini. Ovo naše vreme izgleda da je zastalo!