Juče sam, konačno, jednoj dragoj osobi napisao:

Malo mi je života, kada bih mogao bar još malo…

…………………………………………………………

Pre neki dan istekla je druga godina. Korona! Godina užasa, čudila! Kada ono rekoše da sam uneo paniku, ma svašta su rekli…

Takve ili slične stresove imao sam i ranije. Jednostavno, dobro mi stoje, idu sa mnom. Nekada me poguraju da budem jači, drugi put me dovedu na ivicu. 

Upravo na ivici svega bio sam poslednjih meseci, ma godina. Da li sam se spasio, tek moja doktorka Ivanka, sada ću joj reći ime, i moj doktor Dragan Mijalković iz Kardiomedike, uspeli su da zaustave moj pad.

Uz to, osetio sam da sam se bio zatvorio i da mi niko, baš niko nije bio potreban.

…………………………………………………………

I nedavno, boreći se mislima, zureći sa prozora u dvorište škole Dušan Radović, gledajući kako se sunce poigravalo poslednjim zracima tamo iznad Belave, čitajući s telefona po stoti put sve ono što mi je doktorka napisala, počeo sam da shvatam da sam poželeo da sam niko, da sam tako mali, sitan, ama nikakav.  Da me niko ne poznaje! Da šetam mirno, da me niko ne dira, da konačno gospodarim svojim životom!!!

Pitao sam se, da li to čovek treba da doživi težak poraz, da ga sruše, obezvrede, uporede s nekima, da odluči da okrene leđa svemu i sakrije se, dušu pokrije nekim nevidljivim plaštom i sagori u sebi sve osmehe, optimizam, nadu, želju!

…………………………………………………………

 Odmah potom, “taj drugi Neša” shvatio je da je zdravlje rasipao na svakom uglu ovog grada, da se tresao nad svakom sudbinom, da su ga navodno silniji učinili nemoćnim, oduzeli mi ruke do lakata, zatvorili oči, pomutili um.

I tada sam shvatio da sam mesecima, noćima, bauljao misleći da ću nekakvom istinom, kakvom sam se zaluđivao, moći da se stignem popeti do Boga (simbolom pravde), da mu ispričam šta je to s njegovom pravdom!

……………………………………………………………   

Onog podneva, dok su se deca jurila dole u dvorištu OŠ Dušan Radović, shvatio sam da više ne mogu da budem dovoljno jak da podižem glas, nosim neka ogromna slova na kojima piše “Za istinu i poštenje”.

Razumeo sam da sam toliko usamljen, postao sam sebi nemoćan, razočaran!

Da li si normalan, ljutila se sestra, šta to radiš, protiv koga, s kim, ko je pored tebe? Baci to iz ruku, prebroj se… Zdravlje si bre, budalo, izgubio. Samo ćutiš, ne javljaš se, ni tvoje kući ne vidiš…

…………………………………………………………… 

Pokušavam ovih dana da dišem, da šetam, da iz prikrajka čekam proleće, dok popodne i veče, zatvoren u sobi, sa nogama u fotelji živim u teškoj zabludi kako uživam.

Da li sam zaista tako odlučio?

Nemojte me više zvati Neša Paun. To ne postoji.

…………………………………………………………… 

Jutros me sreo Mile Caja, poznati pirotski lekar i rekao mi nešto što me nije iznenadilo i čega sam se naslušao.

Bravo Paune, Paune pomagaj, lele Paune doktoriti me upropastiše, Paune voda nam ulezla u podrumi, Paune dve bebe umrle, zovi tija po Bolnicutu, Paune red do  glavnu ulicu, tresem se od temperaturu, Paune potepaše ni svinjete, Paune otesnili  ni ulicu, Paune nesu mi platili tija Koridori uzeše ni kuću, Paune zapališe mi kuću, Paune tija u tekstil ne davaju ni platu, Paune nesu ni doprinosi platili, Paune ulaze preko red, koj si ima čoveka…

…………………………………………………………

 Dok sam zurio u školsko dvorište i radovao se deci koja su se igrala na odmoru shvatio sam svu istinu života.

Razumeli su me da mi je teško: Toci, moj drug iz ulice, Miša Rajković, Gile, bivši vlasnik SOS kanala, koji je prošao kao i ja i još nekoliko njih.

I niko. Ama niko više. Brat i sestra su mi stalno govorili da se bijem s vetrenjačama. Moji u Redakciji uplašeni, gubili su veru u mene, jer sam tako kako sam radio navodno mogao da ih oteram iz redakcije. Osamio sam se. Tražim neki mir koji ne dolazi. Porodica, isto. Ćuti više, stani, dosta…

I odjednom nastade tišina.

……………………………………………………………

Svi ti koji su me mesecima, godinama zvali, ućutaše se!!!

Gde nestadoše? Na stotine, ma na hiljade njih koji su me za dve godine nazvali bratom, Neškom, govorili da sam dobar čovek, "lele da nema tebe kvo bi prajili…"

Ništa! Tišina. Niko ništa ne... Ma, ne zapita se!

Paune be, kvo rabotiš, kakvo te ovi ponovo za***aše? Če preskrcaš li?

I ponovo! Tišina.

…………………………………………………………… 

Jedino je dobro možda to što su shvatili da sam ja shvatio da sam bio dobar dok je trebalo. Da su zanemeli kada je meni bilo loše, jer su bili u gradinu, krečili kuću, kopali lozje, čukali tarabe, bili na oranje, oporavili se od koronu….

…………………………………………………………

 Škola je plaćena!

Nisam više dužan nikome.

Ne čujem i ne vidim više šta rade ovi u “Opštinu”. Zidaju li, sade li, oru li, stavljaju li međe, kupuju li stanovi.  Ništa ne znam i više me ne interesuje.

Živela sloboda! Ništa više ne želim, da mi bilo ko o bilo čemu kaže.

Na prozoru i dalje gledam dvorište Škole, sunce nad Belavom, tražim navodno neke nove cvetove kako bih se vratio proleću. Mom Keju, šetnji u šest predveče, pokušavajući da oživim još nešto malo od sebe što je valjda ostalo i da ne moram baš sve da dam drugima.

…………………………………………………………… 

Rešio sam, krećem u nedođiju: Berovica, Sinja Glava, Orlja, Pasjač, Kamik, Ragodeš, Ponor, Vlasi, tamo kod napuštenih, dobrih ljudi, da krstato popijemo "kave", obrnemo jednu domaću i napričamo se "arne" dok krijemo po neku "suzu"!

Svima onima koje ne zabrinu ni jedna od šest mojih tužbi, dug od dva miliona dinara, stajanje u hodniku Višeg suda sa narkomanima, suzne oči u razgovoru sa dr Ivankom i strepnjom dok mi je dr Dragan držao moje srce u njegovim rukama, svima, više neću da objašnjavam, sami će se pitati, kao onaj čovek u Emilijinoj reportaži "Priča o Halfu"

Probudim se jedno jutro, upalim Radio Pirot, kad, nema ga moj Neša. Gde  nestade taj njegov dobri glas!

……………………………………………………………

PS

Na ovaj tekst inspirisao me profesor. Da se razlikujemo mnogo, sigurno. Da sam prvu priču o njemu objavio ja na portalu o onom čiči na mopedu i to sigurno. Da sam mu objasnio i predložio saradnju i to je tačno! Da neće izaći na dobro ako krene tim putem. Da fejsbučari u moru ljudi različitih ćudi. Da ga to neće odvesti na dobro.

Profesor se ućutao, nije želeo više da razgovara sa mnom. Imao je iluziju da smo nekakva nadri konkurencija. Nije bio u pravu. Razlika je bila ogromna, ali će mu saznanje na kraju biti jasno.

Narod je tražio ventil. Ali, taj ventil, te poruke mora da budu jasne, autorizovane, iz tačnog izvora. Govorio sam mu!

Ne može fejsbučar s potpisom recimo "dušmanin" da prosipa gomilu laži i da to tako ostane. Ode! Niko ga više ne sakupi. To je, profesore, teorija perjanog jastuka!

Govorio sam profesoru.

Pitanja građana mora da imaju društveni interes, ništa privatno!

Fejsbuk nema granice. To je najgora moguća forma za uvrede.

Profesor je pomislio da će tako pomoći. Zaneo se, zaboravio.
Poraslo dete, pomislilo da je svaki vrabac  njegov. Formiralo Udruženje.
Nemoj to, profesore, nemoj, pisao sam mu!

Svaka poruka traje koliko svane novi dan i stignu još dve, tri, pet. Još gore od tih!

…………………………………………………………

Dragi profesore. Svaka reč objavljena na zvaničnom glasilu mora da bude proverena, da ima autora. Da se zahteva zvaničan odgovor.

Ali to podleže zakonu. I to sam savetovao. Razlikujemo se, ne srljaj! 

……………………………………………………………

Ušao si, dragi profesore, ili su te uveli u haos iz koga se teško izlazi. Zaboleće te ramena, dok jednog trenutka ne shvatiš, da je od svega bilo najbolje da se vratiš đacima u kabinetu i sa njima objašnjavaš život.

Moje naravoučenije i gorka poruka!

Narod je nešto što nema ime. Nema odgovornost, ne odgovara nikome. Posumnjao sam u jednom trenutku da samo istina ima cilj, samo pravedni mogu da izađu na kraj s nepravdom!

Posumnjao sam i zastao.

"Ova noć nije moj dan!" Govorio je moj pokojni drug Gagulić!
 

I nije, profo moj!

Sve to, dragi moj mladi druže, postalo je, znaš onu Nazorovu:

Ideal  je voće koje zri na grani, koje nikada neće dohvatit’ ruka čovečja !

I znaš šta kaže  Bora čorba  - ko gine za ideale !

................................................................................

OVAKO JE POČELO

"Udri" dedu dok džipovi "predu"

Deka Dragan i humani profa Darko "probudili" Srbiju!