Posle prolećnih dana u februaru zima nam se vratila. "Stara" nam se opet zabelela. Iako nisam baš veliki ljubitelj zime, jer mogućnosti za istraživanje i boravak u prirodi su mnogo manje zbog dubokog snega i leda, sneg i kiša su nam više nego potrebni, jer su mnogobrojni izvori ostali bez vode. Ko može odoleti zimskoj idili i bez obzira na hladnoću ostati u gradu prekrivennim smogom i dimom. 

    Vodimo vas u jedno lepo selo na Staroj planini, prema mom mišljenju nepravedno zapostavljeno, selo Pokrevenik. Od Pirota idemo putem za Zavojsko jezero, selo je udaljeno 16km i nalazi se na oko 800mnv.

Jutro u minusu i led na putu, izgurasmo jedva uz uzbrdicu ispred sela Nišor, dalje je već išlo lakše do raskrsnice kod Koprivštičkog krsta. Put na desno vodi ka selima Pakleštica kao i Belskom mostu i selima Bela i Gostuša, a mi idemo levo prema selu Koprivštica I Pokreveniku. Odatle krećemo peške, bezbednije je zbog leda, a i lepše.

Prolazimo kroz Koprivšticu koja deluje pusto. Vidimo dim samo na jednoj kući. Iznad nje stene pod imenom Pravac na kojima smo bili nekoliko puta, a vidljive su i iz Pirota. Vrlo brzo na levo, makadamski put vodi u samo selo dok pravo spušta ka brani gde se nekada pre potopa nalazilo selo Zavoj. Osim biciklama ovaj deo, kao što sam već rekla, volimo peške da prodjemo naročito u proleće i leto, kada sve ozeleni, kada maslačak u potpunosti prekrije livade kraj puta, a u daljini gledam Midžor još uvek pod snegom...

   Temperatura polako raste, sunce se probija kroz grane prekrivene snegom, vedro nebo obećava da će biti divan dan. Pre skretanja od glavnog puta ka selu nailazimo na buldožer koji je upravo očistio sneg prema selu tako da nam je olakšao kretanje.

Hodajući tih 2,5km do sela uživali smo u zimskom pejzažu. 

Iako je selo mojih predaka Gostuša jednako volim i Pokrevenik i njegovu okolinu. Selo nekadašnjih stočara i pečalbara nažalost ostalo je pusto. Stari ostaju sami, a mladi se teško reše da ostanu, radije će biti u gradu bez posla, iako nam u selima njive zarastaju u korov, kuće i pojate pred rušenjem. Stoke daleko manje nego nekada.

Kod prvih kuća u dvorištu čovek, poželimo dobro jutro i na naše pitanje kako je, kako se živi, čovek sa osmehom odgovara: "Pa šta da kažem, nije ni dobro, nije ni loše, neka sredina. Ostadoše stari, mladi odoše, ima nas  jedva oko 40 u selu, većinom stari"

   Ni sama ne znam koliko puta smo bili u selu u svim godišnjim dobima i svaki put bi bili ugošćeni od meštana. Ljudi su veoma gostoljubivi i svakog putnika namernika pozvaće u svoj dom. Jedan od ciljeva današnje posete je bio posetiti i domaćinstvo čika Davida, u selu poznat kao Vita. Prilikom naših dugogodišnjih poseta uvek bi ga sreli na livadi sa svojim stadom ovaca, fotografisala sam ga nekoliko puta i obećala da ću uraditi i doneti fotografije. Inače čika David je dobar deo svog radnog veka proveo u mom rodnom gradu Pančevu, poznaje grad i okolinu bolje od mene. Ali idemo prvo da obidjemo okolinu.

     U centru sela još jedna česma ali vode i na njoj već duže vreme nema,  prolazimo pored napuštenih kuća kako bi izašli iznad sela. Ali tu srećemo čoveka koji nas je prepoznao od naše zadnje posete i vraća nas na kafu u svoj dom, domaćinstvo Simijonović. Živi sa suprugom, sestrom i dva sina, dok su ćerke u gradu. Sinovi mu pomažu i čuvaju ukupno oko dvadeset krava I teladi.

Teško je, ali mora da se radi. U selu, kaže, sve manje stoke, ovce se prodaju ostaju samo krave. Obaveza oko ovaca je mnogo veća, a i često stradaju od vukova za razliku od krava. U seoskoj školi bilo je preko sto djaka, a sada opustela velika zgrada propada. Topla prijateljska reč, kafa, pivce, sir, šta ćeš lepše. Mogli bi tako sedeti satima, ali moramo kretnuti dalje. Domaćin nas ispraća i vodi do štale da vidimo kravice i telad, a potom svako svojim putem uz veliku zahvalnost na gostoprimstvu. 

  Jedan od najpoznatijih i najposećenijih vidikovca je Koziji kamen, a malo ko zna od turista, planinara da se iznad ovog sela takodje krije predivan pogled na jezero. Kada je vedro kao sada pogled na "Staru" je neopisiv, imam osećaj da je Midžor ispred mene, da ga mogu dodirnuti. Iznad sela borova šuma i veliko prostranstvo za laganu šetnju. Mislili smo da će nam dubok sneg gore praviti problem, ali na vrhu briše vetar i odneo je sneg, tako da ga ima taman toliko da se lakše može kretati. Ipak na mestima sa strane upadamo u sneg visine i preko  pola metra. Ali to ne može pokvariti ovaj savršen sunčan zimski dan. Kako se penjemo više otvara se i božanstveni vidik na jezero i naravno Midžor.

Sa druge strane jezera su pojate sela Zavoj i Barska Čuka, Malinski vrh na koji smo bili pre dve nedelje kao i Popušcevica, iznad sela Gostuša. Sve su to prelepa mesta, a retko posećena.

  Stižemo do prvog od dva obročna krsta na ovom mestu. Drugi, Ozrimski krst je naviše i prema njemu smo išli mnogo puta biciklama kako bi se potom preko Naninog kladenca spustili u selo Temska, a jednom smo, sa tada trinestogodišnjim sinom, prešli preko brda i sišli u selo Oreovica. Puno lepih uspomena veže nas za okolinu ovog sela. Tu su i mesta koja smo posetili više puta: Drenska glava, Skrivena, Cer, Selište, Skok ...na mnogim od njih su bile pojate, gde se čuvala stoka u letnjem periodu. Sada su uglavnom puste, a toliko lepote kriju. Sa obližnjeg vrha je još lepši pogled na jezero, ali moramo se vratiti u selo kako bi posetili čika Davidovo domaćinstvo, a i sneg je dublji i teško se kreće. 

 Silazimo putem ka seoskoj školi, seoskom groblju. Tu je i kuća našeg domaćina. Oduševljenje je i sa naše i njegove strane što se opet srećemo. Uvodi nas u svoj dom gde upoznajemo sina koji je došao iz grada da mu pomogne, supruga trenutno nije tu. Izuzetno prijatan čovek priča i seća se svega što je proživeo u životu . Nažalost ovce je prodao jer nije u stanju da ih čuva , ostalo je samo pet krava.  Opet kao u prethodnom domu velika ljubaznost domaćina, kafa,sok i sjajna ovčetina na pari, divni ljudi. Iz priče po prvi put saznajemo da je u selu postojala crkva I to odmah po izlasku iz njihovog dvorišta. Ali sada su ostali samo zidovi i kameni  krst u ćosku.

 Uz veliku zahvalnost, želimo im svako dobro, pozdravljamo se sa ljudima i krećemo jer treba stići do Koprivštičkog krsta pre mraka, pre nego padne temperatura i put opet prekrije led.

Tako prodje jedan divan zimski dan. Posetite ovo selo, prošetajte njegovim prostranstvom, uživajte u pogledu na jezero sa druge strane. Još kada bi se na vrhu postavio jedan mobilijar za odmor bio bi pun pogodak!   

Autori rubrike:Snežana i Nenad Lazić "Sela i planine Pirotskog okruga"