Naš sugradjanin Gabrijel Icić poslao nam je još jednu priču pod nazivom "Dojkinci".

-Koliko guštera, povika Leka, gledajte kako su čudni.
Uskoro smo svi mogli da vidimo kako iz visoke šume uz brdo, na svakih par koraka silaze mali crni gušteri sa žutim tačkama i šarama. Put je bio blatnjav i pun velikih bara.

-Nisu to gušteri već daždevnjaci, reče tata i još malo pojasni ko su te životinjice. Ja se jedino sećam toga da su oni otrovni, zato su valjda i tako drečavo šareni, nešto kao da odvrate napadače koji bi ih pojeli.

Iako je tim putem prolazilo vrlo malo vozila, ipak ih je dosta bilo pogaženo. Bilo je to jako tužno. Svi su kao po komandi silazili na put i kretali prema uskoj dolini uz reku. Ona je bila široka i plitka, ali prilično brza i bučna. Tako lepo se čula u našoj  esetokrevetnoj sobi planinarskog doma.

A da, to je bio drugi i poslednji dan jednog specifičnog izleta u Dojkincima. Tata je stalno pominjao kako je to bila izvanredna ideja društva “Korak po korak” koje se bavi brigom o deci sa posebnim potrebama, posebno autističnim. Naime, umesto da na neki sličan izlet u prirodu pođu samo dete, jedan roditelj i vaspitači-pedagozi, valjda defektolozi, ovde su krenule cele porodice. Tačnije desetak porodica sa autističnom decom. Tu su bile mame, tate, bate i seke u društvu sa organizatorima i stručnim osobama. 

Možda vas je iznenadilo to kada sam pomenuo desetokrevetnu sobu u kojoj prozori gledaju na bučnu rečicu, čija buka tako lepo uspavljuje. Sigurno zamišljate običnu prostoriju sa krevetima na sprat i par ormana. E, ali nije tako. Kada smo konačno stigli u Dojkince, naše pirotsko selo na Staroj planini, baš je počinjala jaka majska kiša. Tada još uvek nije postojala ova glupost sa
Koronom jer je to bilo pre par godina. Autobus se parkirao ispred jedne neugledne zgrade, nalik staji, koja je predstavljala  laninarski dom.

-Nećemo valjda ovde biti, reče tata. Pa čuo sam da je renoviran.

I jeste bio kao nov: prostorije, stepeništa, kupatila, sobe. A kreveti su nas oduševili, sa dve strane sobe po pet spojenih, bukvalno, tako da su neki niži neki viši, bez prekida i sa ormarima ugrađenim ispod. Izvanredno osmišljeno i udobno. Planinarski domovi se prave na nekim početnim, ili nižim delovima planina, kako bi poslužili planinarima ili izletnicima da prenoće,
odmore se pre uspona ili sklone od vremenskih nepogoda. Zato oni imaju samo sobe, kupatila i kuhinje sa posuđem i aparatima. Tu sami sebi spremate hranu.

Tako je bilo i u ovom, velika trpezarija, sređena kuhinja sa frižiderima, šporetima, šerpama i ostalim potrepštinama za više ljudi, ali kuvari ste vi sami.

U subotu oko podneva kada smo stigli, videli smo još nekoliko autobusa parkiranih u centru sela, ali iz drugih gradova. Sećam se da je tata rekao “evo i Novosađana”. Kiša je bila jaka i hladna, ali putnici iz drugih gradova, iako nepripremljeni za ovo nevreme nisu odustajali. Sada kad se setim toga i oni me podsećaju na one daždevnjake, uporno, mokri do gole kože, samo su išli napred i uzbrdo ka njihovom cilju-vodopadu Tupavica.

Nedelja je i nama bila predviđena za odlazak do vodopada, ali tata, Leka, Koki i ja nismo krenuli. Za nas je deset kilometara, pet tamo pet ovamo, ipak mnogo. Zato smo mi izašli u našu šetnju, peli se u šumu, videli daždevnjake, posmatrali predivnu rečicu, neke čudne male potoke koli su izvirali negde gore, duboko u viskoj i gustoj šumi. Mama je ubedila Đoleta da krene sa njom, ali naš bucko je odustao u neposrednoj blizini vodopada.

Naime Đole je bio sasvim normalna i prelepa beba sa dugom kosom, sve do druge godine kada su mu prvo utvrdili nešto što se zove usporen i disharmoničan razvoj, a već sledeće je dečiji psihijatar Miodrag Stanković - Miša iz Niša rekao da je to autizam. Tata nam je pričao da su slali Đoletovu piškicu u Francusku, i da su mu oni na mejl poslali devet stranica analiza koje su
nedvosmisleno potvrđivale da je Đoletov autizam posledica neke belančevine iz hleba, evo upravo mi pomažu: intolerancija na gluten. Zato je valjda on jednog dana bacio kašiku i teglicu sa izvanrednom bebi hranom , pa ga je tata sledećih devet godina hranio na cuclu blendiranim jelima koja je sam izmišljao.

Sa nama je bilo još desetak autistične dece sa roditeljima, družili smo se sa njima, igrali, i bilo je prelepo, baš zato što su to bile cele porodice. Meni se ipak čini da je Đole nekako bio najlakši slučaj autizma. On je sada jedna grdosija od sto kilograma, od septembra bi trebalo da pođe u osmi razred, dosta je nedruželjubiv, da ne kažem asocijalan, usamljenički tip. Čitao sam da on zbog autizma ima deset posto veći mozak, a to se već i vidi: đak generacije je u školi “Mladost”, ima svoj jutub kanal, gde radi svoje animacije i već ima dve i po hiljada pratilaca sa kojima govori engleski, španski, koreanski i ko zna koji jezik još. Kad ga pitam šta im je sada rekao ,on uglavnom ne može lepo da mi objasni, ali ja čujem da ga onaj na drugom kraju sveta odlično shvata i razume. Takav je naš Đole.

Zaista je bila predivna ta ideja da u Dojkincima budu cele porodice. Upoznali smo se, pričali, roditelji su razmenjivali svoja iskustva, oni uporni su videli vodopad Tupavicu, hranu su nam dovozili iz restorana na Vrelu i baš bismo ostali tamo mnogo, mnogo duže.

U svakom slučaju, jedno veliko hvala od mene i moje porodice Organizaciji “Korak po korak “ iz Pirota i njihovoj lavovskoj borbi da pomognu deci sa posebnim potrebama i njihovim porodicama. Poštovanje.

20.avgust 2020.godine
Gabriel Icić