Kao i mnoga u Pirotskom okrugu i selo Vrapča na samoj granici sa Bugarskom, u opštini Dimitrovgrad ostaje pusto.                  

U Vrapči smo bili samo jednom i to pre nekih sedam godina. Krenuli  smo biciklama iz Pirota prema selu Sukovo i potom uz reku Jermu koja je usekla  jedinstveni, živopisni kanjon izmedju Vlaške i Greben planine.  Nastavljamo ka selu Trnski Odorovci. Ispred žutog mosta preko Jerme je putokaz i skretanje na levo za sela Iskrovci i Petačinci, a pravo nastavlja prema  Zvonačkoj Banji selu Zvonce i dalje ka Babušnici.  Lako je bilo voziti putem, ali od skretanja asfalta više nema. Prema  Vrapči je tada put bio prilično loš zato je guranje bicikle uzbrdo bilo neophodno i naporno. Ono što smo tada videli u selu bila je tuga i jad. Nigde žive duše. Čekao nas je dug put ka selima Skrivenici, Donjoj Nevlji, Lukavici i zatim Pirotu tako da nismo imali mnogo vremena za zadržavanje i obilazak sela.  

Ovog februara, još jednog skoro prolećnog dana rešili smo da opet posetimo ovo mesto. U ranu zoru sada autom krećemo u obilazak sela uz granicu sa Bugarskom. Asfalta od Trnskih Odorovaca i dalje nema ali je put daleko bolji za razliku od ranije. Prolazimo kroz selo Iskrovci gledajuci u pozadini moćne stene Grebena i potom još oko tri kilometra dalje do sela Petačinci.   

Ostavljamo auto i dalje nastavljamo peške. Spremamo se za polazak, gledam okolo ne bih li videla nekog od meštana, ali nigde nikoga, mir i tišina, čak ni lavež psa osim naseg Kodija.. . Na kraju sela prolazimo pored sada napuštene karaule. Zgrade puste stoje, u dvorištu pokriveni deo sa klupama a nedaleko prazna fontana.

Par stotina metara od nje je granica i bugarsko mesto Bankya a  ispod karaule,  ušće reke Jablanice u reku Jermu.

Od karaule kreće jači uspon  ali i na mestima veoma blatnjav put, srećom gore je bilo zaostalog snega pa smo uspeli da očistimo cipele i lakše se krećemo. U dolini je još par kuća i konačno dim na odžaku i lavež psa. Nemamo vremena da silazimo dole, nastavljamo dalje.  Kako se penje sve više tako i pogled biva lepši, posebno u pozadini na planinu Ruj prekrivenu snegom. Po izlasku iz šume sa leve strane ispred sela nailazimo na česmu sa šest kamenih korita pod imenom Smrdlja.  Vode kao i na mnogim izvorima sada zbog slabih padavina tek toliko da dopuniš flašicu.

U daljini nas privlače stene sa kojih se verovatno pruža lep pogled na okolinu ali to ostavljamo za povratak,  prvo idemo da obidjemo selo. Stižemo, nista se nije promenilo od naše zadnje posete osim što je bilo leto i sve zeleno a sada sve sivo i još vise uraslo u trnje i pavit. Sa leve strane prve kuće, skrećemo sa puta i preko polegle trave idemo do nje. Pažnju mi privlači i jedna lepa sa drvenim stubovima ispred,  prekrivena ćeremidom. Ali doći do nje nije lako. Provlačim se kroz žbunje kako bih je fotografisala. 

 Nedaleko od nje još jedna napuštena a u dvorištu puno propalih košnica kojih se secam i prilikom naše prve posete. U daljini ispod brda vidimo još jednu kuću ali kako stići do nje... Opet provlačenje i prolaz preko visoke osušene trave i čičkova. Kameni zid je ispred nas a i kuća iznad. Ispod nje je prostorija u kojoj su polomljena drvena kola sa drvenim točkovima, kad bih bar mogla da ih ponesem i prefarbam  i sačuvam od propadanja. Tek onda vidim da u nizu ima još par kuća koje odozdo zbog visokog drveća nismo videli. Nenad ostaje da odmori i osmatra okolinu  a ja pokušavam da se probijem do njih, rukom sklanjam pavit dok mi se trnje šipka kači za kosu. Na jednoj kući vrata širom  otvorena, u sobi  dva kreveta propala i gomila starih stvari u ćošku. Gledam i pokušavam da stvorim sliku kako je nekada bilo...tuga i žalost. Obilazim još dve u kojima je takodje puno razbacanih ,stvari, starih alatki, drvenih buradi... Vraćam se nazad do Nenada. Na obližnjem brdu spazio je da se neko kreće. Puška se presijava na suncu pa tako shvatamo da je lovac. 

Dalje je staza malo bolja, mislim, manje urasla prema drugim kućama. I evo nam jedne najzad sredjenije sa velikim dvorištem i pokošenom travom. Po objašnjenju prilikom naše zadnje posete bila sam sigurna da je to kuća našeg dugogodišnjeg prijatelja sa interneta Dragana Sotirova i bila sam u pravu. Nedaleko od njegove kuće je bunar sa mehanizmom za lakše izvlačenje vode. Nenad je uspeo da izvadi kofu sa ledenom vodom kako bi dopunili flaše. Izlazimo na put koji vodi prema selu Skrivenica, Donja Nevlja, ali mi se vraćamo nazad kako bi obišli selo sa druge strane. Kad eto ti dole kraj puta još jedan lovac. Reče da u selu prema Bugarskoj granici živi samo jedna porodica. Pošto nije bezbedno ni za nas ni za našeg Kodija šetati više  selom zbog lovaca, na brzinu obilazimo još par kuća i krećemo nazad kako bi imali vremena da se penjemo  na stene.  

     Idući preko livade prema šumi odakle bi krenuli uspon čudno mi je što smo naišli na puno kravlje balege. Da li tu izvodi krave ta jedna porodica iz sela nije imao ko da nam kaže...Strm uspon ka vrhu kroz šumu preko kamenja prekrivenog debelim slojem lišća. Kamenje je nestabilno pa i kretanje opasno i oprezno, kako ne bi povredili, iskrenuli zglob. A na vrhu milina. Od  ljudi koji su poreklom iz sela Petačinci kasnije smo saznali  da se stene zovu Češje, u njima je gledano dole sa puta velika rupa, pećina, takozvana Markovo koleno. Po  njihovim rečima legenda kaže da je Marko Kraljević s konjem Šarcem skakao s planine na planinu, ali nije uspeo, već je kolenom udario u tu stenu i napravio rupu. 

Pogled sa vrha predivan  na Ruj, Vlašku planinu, Trnsko ždrelo u Bugarskoj kao i samo selo Petačinci u podnožju. Pravimo dužu pauzu na stenama posle celodnevnog hodanja. Dan je još uvek kratak,  treba se spustiti i vratiti u selo pre mraka. U Petačincima ni u povratku nismo nikoga videli. Napuštamo selo u nadi da će se potomci setiti i odvojiti par dana u godini kako bi obišli opustela ognjišta svojih predaka a možda i neku kuću obnovili i sačuvali od daljeg propadanja bar za odmor, zašto da ne !

Snežana Nenad Lazić