Mnogo manje planinara se odlučuje za pešačenje Svljiškim planinama. Nekako su u poslednje vreme nepravedno zapostavljene u odnosu na ipak turističke atrakcije Stare planine ili pak susedne Suve. Međutim sa površinom preko 400 kvadratnih kilometara i te kako ima materijala za ljubitelje avanture, planinare kao i ljubitelje fotografije.

Pre par meseci odlučili smo se za uspon na tzv. Ravne planine, deo Rinjskih planina, a šire deo pomenutih Svrljiških. Ravne planine predstavljaju jednu visoravan, plato između sela Kozja sa jedne strane i Gornjeg Rinja sa druge. Plato poput mnogo poznatijeg Uluru stene u Australiji uzdiže se i dominira kada se pogleda sa makadama koji je nekada povezivao dva sela. Sada se svi ti putevi retko, skoro uopšte ne koriste, a nekada je ovde bilo prometno. Sela su imala i do hiljadu stanovnika, a danas u Kozji ne živi više od tridesetak, a u Gornjem Rinju samo tri tzv. "letnja" stanovnika. Ova sela dele sudbinu ostalih planinskih sela jugoistočne Srbije.

Posle par sati planinarenja počev od Kozje najpre je naša grupica došla do vrha Kula napravila pauzu, a posle pola sata i do Golemog vrha visine 1252m. Sa vrha se pruža prelep pogled na Gulijanske planine, Crni vrh, Zeleni vrh i druge. U povratku smo prešli još jedan vrh, a to je Kovina i spustili se do etno sela Gornji Rinj stazom koja je urasla, veoma teška za prolazak jer je prethodnih meseci dosta kiše palo tako da je vegetacija bujala.

U samom selu, na početku jedna gospođa nam je priredila dobrodošlicu uz kafu i sok te smo razgovarali o ovom kraju. Na drugom kraju lepog planinskog sela na nadmorskoj visini preko 850m smo sreli par meštana, inače rodbine vodiča, na ovoj akciji. Uputili smo se kasnije ka Donjem Rinju i Moklištu i završili planinarenje u Beloj Palanci. 

Nadam se da će ovaj kraj zaživeti, da će ljudi prepoznati šta sve nude prirodne lepote, okruženje, možda adaptirati objekte i turistima i planinarima ponuditi smeštaj.