Ovako Nišava izgleda noću kada se gleda ka Golemom mostu:

A ovako u pravcu Gazele

Nažalost, danju se sve vidi malo bolje....

Krenuo sam da prošetam psa i u parku pored Gazele umalo nisam nagazio na dugačku oštricu polomljene pivske flaše. Bacio sam veće komade u kantu i nastavio dalje. Razmišljajući o tome, postao sam svestan svog đubreta na koje sam nailazio usput. Ima ga bukvalno na svakom koraku, u raznim oblicima, u reci i pored nje. Nisam imao aparat kod sebe, tako da sam rešio da se vratim ponovo kad prošetam psa i zabeležim ono pored čega često svesno ili nesvesno prolazimo svi mi. Da li nam je to postalo normalno ili smo jednostavno nemoćni? U svakom slučaju, evo šta sam zabeležio, kako izgleda reka i kako bi trebalo da izgleda. A to je samo jedan (optimistično kažem) stoti deo onoga što se nalazi na putu od Gazele do Golemog mosta:

Ovu limenku nisam mogao da izvadim, ali sam kada sam zumirao fotografiju video da iznad nje pliva mala ribica:

Ima naravno i mnogo gorih primera u okolini, Gradašnička reka, divlje deponije... Ali suština je ista i pitanja su jasna:

Da li je moguće da smo tolika #####? Da li nas roditelji ničemu ne uče? Da li nas u školama ničemu ne uče? Zašto u školama od prvog do četvrtog razreda ne postoji ekologija kao predmet? Mislim da smo zreli za to, a sigurno bi to moglo da se organizuje da bude i korisno i zabavno. Naravno, ne odnosi se ovo samo na decu, nikako, ali je to uzrast kada svest treba da se probudi i formira. Za ostale je možda već kasno.