Iskreno, nisam mnogo voleo praznike. Još kad ih spoje, po nekoliko dana, oduži se. Da li zbog navika, rada, tek, nekako mi je odgovarao brži tempo života.

   Ovaj praznik, makar prvi dan, nisam primetio. Svraćao sam do Redakcije, od jedan na utakmicu.

Juče, drugačije. Uz to i vreme lepo, baš mi je "leglo"…

Kako mi se odužila ona "virusna sedmica" jučerašnja šetnja mi je prijala.

Evo kako sam se "provodio". Bilo je od svega .

Prvi i drugi snimak, užas.

  Gradašnička reka je postala produženi kontejner. Kada nadodje, i donese "odozgo" dodatno smeće, onda je pravi kolektor

To sam ranije ,,otkrio"! Dno reke je kamenom popločano.  Znam da o ovoj rečici brinu Srbija vode, ovi u Nišu, ali od toga, kao i od Keja ništa. Zar ne bi bilo lepo da se krene i počisti makar ovaj deo od Tijabaraskog groblja do uliva u Nišavu.

 Tu pored reke, na kraju Dečanske ulice i dalje pravi primer našem nemaru, more nepoštovanju. Sreća, nije bilo dima iz kontejnera.

Kej i Nišava, kao brat i sestra. Sve je izgledalo kao neki iznenadni prolećni dan.

Da li zbog lepog vremena, tek očekivao sam više ljudi. Nije bilo tako. Sad su u modi Babin Zub, Borovec, Bansko, vikendice, ma i Planinarski dom… Škola skijanja

 Uvek sam se pitao ko to i kada krade ove kocke na Keju!?

 Pomenuh Planinarski dom. Sa keja se lepo vidi Basaraski kamen. Neka ostane za uspomenu.

Otvoreni bazen je još uvek "zatvoren", ima više različitih "ograda". Ona oko Bazena čvrsto stoji. Ova mrežasta okolo, pocepana na više mesta. Dečica, stariji, šetnja, fotografije, je sve više.

Evo detalja.  

Kante, table

Bazen je i dalje "pod vodom". Komentari različiti.

 Moj prijatelj Slavoljub, dan ranije prošetao je tuda i snimio kako iz onog kanala što povezuje Bazen i Nišavu ,,kulja" voda. Majstori su nešti radili u onoj betonskoj kućici.

Imao sam sreće, naišao glavni šef, tako da nisam morao da se "šunjam" izmedju ograda. Izašao sam na "glavni ulaz" i "udario" odmah na "pič teren"

Lepo

 Nastavio sam. Prva zgrada u Bogojavljenskoj. Zašto mi se toliko svidja ova ulica i ova zgrada? Možda zato što sam pokušao da tu nadjem stan za Milanovog rodjaka. A i lep naziv ulice .

 Zatvoreni bazen  je u vreme "najzede kovida" bio pun ambulanti. Sad više nije tako. Sad se Biblioteka, dok se ne završi Dom Vojske "razbacala" na sve strane. Nekada su svi pozdravili otvaranje ambulante Zavoda za sport.  Sada je ostao samo pisani trag na staklu. Unutra knjige.

 Sećam se, Sportski centar je čini mi se imao neki autobus. Zamenjen je za ovaj plavi kombi. Sećam se, takodje, da je bilo reči da ne može da bude vlasnik, ili nešto slično. Sad stoji ovako.

Često srećem ovog čoveka.  

Kako tužan pogled koji se "razvlači" u osmeh kada mu priđete. Nije hteo da priča. Gde li živi, kako li mu je, ako su kontejneri njegova nada da preživi.

Prošao sam kroz Senjak, prešao ulicu i ušao u Ulicu mog detinjstva. Da se vidim sa sestrom, popijem jednu "izvorsku" pred ručak , da se "ožalimo" jedno drugom, uz naravno njenu stalnu kritiku da moram "da stanem" i vodim računa o sebi. Sestra.

Nastavio sam Novosadskom. Na sredini ulice, zastao sam da popričm sa jednom od komšinica koja odavno živi ovde.  

 Novosdska ulica.

 Eee, komšija smanjujemo se.

Prazne kuće. I onda krenusmo redom. A ovde, a ovde "pištoljevi", ova prazna, tamo Mijalković, zatim Holcer, tamo Kari.

E komšija, ode Holcer !

 Zanemeo sam.

 Jeste, ode oko Novu godinu.

 Kao da smo se juče sreli. Poslednji put, na nekoj utakmici Radničkog…

Holcer. Divan, vredan, "brobinjka neje zgazil" što bi rekao Mitke. Porodica došla iz Dragaša. Igrali smo loptu. Odatle mu nadimak. Ostao večito. Jedan je Holcer semenkar!

 Nema ko u Pirotu ne zna Holcera. Ona velika korpa, semenke. Borba za život. Ćerka, sin, supruga, svi tihi, skromni vredni ljudi!

Kiosk kod Škole Vuk Karadžić, ostaje za večnost.

Sve je to život. Dani liče jedan na drugi. Samo se ljudi razlikuju. Neke pamtimo, druge nismo upoznali.

Saznamo tako u prolazu, da ih više nema.

A jutra i dalje sviću …