Januar, 1953.  

Trupa sneg…

Govorila bi majka, što je za nas bilo dovoljno za radovanje. Zimski raspust. Dubok sneg padao je tokom noći. Nana Ljubica slavila je Svetog Jovana. Tija Bara, Nišavski odred 62. Preko puta velika kuća, stanovali su Arizankovi, kako su ih zvali. Pariz, igrao je fudbal sa mojim ocem. Slobodan i Duklja sinovi. Odmah do njih stanovali su Maslarevi. Tamo dalje kod česme Đonička, Cikanova porodica, Anđelkovići.

Krupačka kapija!

    Na sankama Maca i ja. Milan najstariji, čeka smenu. Toplo obučeni, duboke cipele, bele vunene čarape, na glavi one bele kapuljače. A, zaboravio sam. Igrali bismo se zimi u našem dvorištu, na zidu bi nacrtali krug. Ko pogodi više od deset puta, dobija one čokoladice kod Najdena i čika Mije sa slikama fudbalera ili one plave, životinjsko carstvo.

  Nana Ljubica je slavila Svetog Jovana, 20. januara. Nikada neću da zaboravim njeno slavsko žito. Uh, ona kora od šećera. Moji roditelji su tajno slavili, kako smo ga zvali ,,Sveti Ranđel". Majka prosvetni radnik, nije bila komunista, ali disciplinovana. Ni "peraške" nije htela da farba.

   Slava kod baba Ljubice i sankanje preko Keja bioo je doživljaj. A, bili smo mali. Još ni u školu nismo krenuli. Samo Milan u drugi osnovne!

………………………………………………………… 

   Nedelja, 5. februar 2023.

Bilo je, tačno 12 časova. Sam, nema majke, nema Mace i Milana. Nema ni snega. Hladno, možda jedan stepen. Nema vunenih čarapa, nema kapuljače, sanki.  Nema više ni onih čokoladica.

U mislima te zimske uspomene. Prolazim parkom: levo Gradašnička reka. S22 nemiran. Ko mari za promrzle ruke?! Ona bela čaplja odletela.

………………………………………………………………………… 

Kej, Nišava. Tu kod Šulejinih. Na terasi nema Bilje. Hladno

 Neka ostane upamćeno. Nekada će neke generacije posle nas otvarati ovaj Portal. Neka pamte. Ulica 22. divizije, Gazela. Iz neke kapije izlaze tata i sin. Plastične žute sanke. Tamo sa druge strane po neko od retkih šetača.

…………………………………………………………………… 

Izlazim na Golemi mos'. Nema mnogo ljudi. Nedelja. Neka Tija Bara i ovaj sat koji pokazuje da je stalo, promrzli. Čekaju ,,nekoga”!

………………………………………………………………………

     Kej, ona druga strana, uvek više ljudi.

 Najpre nekoliko fotografija.

………………………………………………………………

Kako da ne. Zima, dečica, mama i tata, sanke, sputanje niz Kej. Ko se nije ovde sankao…

……………………………………………………………………………

 Prelazim na pazarsku stranu. Pešački most, pogled na Nišavu. HE Pirot radi. I ovde, kao cvetovi u snegu, devojčice i dečaci, mame, tate.

 I ovde, kao na tijabarskoj strani, sankanje.

- 'Ajmo curice, 'ajmo dečaci, kako beše ona pesma! Bijelo dugme!

Sreo sam uvek vredne radnike Komunalca. Krenuli prema Drugom ringu i novom mostu.

………………………………………………………………………… 

 Promenio sam stazu. Neću do Železničkog mosta. Otvoreni bazen, kao da me mamio, a i imao sam šta da ga "pitam"!

Da li mu je hladno u ledenoj vodi? Zašto je nisu pustili u Nišavu!?

Evo, najpre, nekoliko fotografija:

…………………………………………………………………………………………….

   Uh, ruke mi promzle. Snimak i levom rukom. Možda su i moja pitanja bila "leva"!

………………………………………………………………… 

I, to bi bilo to. Ma ne, nije! Ovih dana se često spominje Bogojavljenska ulica. Kažu nekoliko modernih zgrada, stanovi odlični.

 I evo, još ovo!

…………………………………………………………………… 

Evo me na ulazu u Bogojavljensku. Lep naziv ulice, izazovan. Samo što ne viknuh, "Bog se javi, ljudi".  A i da jesam, sa te strane nikoga. Tek kada sam krenuo, domaćin na prozoru, navika, "trese" šustikle. Pitao me moj rođak , hoće da kupi stan. Setih se da pitam.

- Nema, sve prodato!

…………………………………………………………………

 Nastavio sam. Milivoja Manića, desno u Ćirila i Metodija. Napravio "krug oko Robne kuće", kupio novine, crni hleb, mandarine i krenuo.

   Istim putem.

   Uvek kada kažem ,,moja ulica", uvek sam mislio na Novosadsku. Na Pazar! Život je čudo. Piše istoriju.

 Ulazim u ,,moju ulicu"! Dimitrija Tucovića. Tija Bara !

 Smirilo se vreme. Nije više tako hladno!

 Sneg je ponovo počeo da – "trupa“!