Na mom "semaforu" kada sam se vratio sinoć bilo je 10.066 koraka, 7 km; 578 Kcal. za 1h 39 min. Ovim brojkama odbijte onaj jutarnji kardiotrening koji je trajao petnaestak minuta.

Zašto ovo pišem na početku? Ima veze sa sadržajem teksta, ali još više želim da vas postaknem i uzviknem ono

 Vidimo se na Keju!

Sinoć sam krenuo oko pola osam. (Znam da će neki reći, baš me i to briga, ali ovo vam pišem kao iskustveni savet). Kome smeta, odmah na onaj Portal!

Strašno toplo, zapara tokom dana, tako da je ovo najbolje vreme da se krene na stazu!

  Toliko od "saveta"! Ko hoće, neka prihvati!

……………………………………………………………

Prvo što me oduševilo – Šulejin brzak. Nišava je naša stara emocija. Brzaci su nezaboravna uspomena. Kako bi bilo dobro da im se vratimo. "Kultni sedmi brzak", "peti", "kod  bunkeriti", "Šulejin brzak", "deda Madino" pored šljivarat…

Već drugo popodne i predveče ovo društvo uživa. Nišava, skara, hadno pivo, pesme sa zvučnika. 

(Danas kada sam išao "na stazu" video sam još dva detalja. Jedan sa druge strane. To je nekada bio dogadjaja "na male golove" bosi na keju!

Na ovoj strani, neko starije društvo je roštiljalo. Nisam hteo da ih snimam, ozbiljni ljudi!!!

Pošto je tema, zdravlje, Kej, Nišava, igra, skrećem na još nekoliko divnih detalja. Pirot je zaista deci omogućio da se zdravo razvijaju. U parku preko puta Distribucije svake predvečeri klinci jure za loptom, pod budnim okom roditelja, baka I deka. Ima i navijanja.

Na "Šupu" se igrao basket, mini pič terenu, čudo prazan. Ali se zato kod hale igrao pravi "derbi".

Na Keju svakim danom, svake predvečeri sve više ljudi. Mnogi su se odlučili da šetaju dole travnatim delom pored reke. Srećemo se, pozdrvljamo. Neki bi da zastanu.

Tamo ispred dva mosta, sa leve strane prostor kao stvoren za dečicu. Neko je nkada postavio metalne stative i – ništa. Korov. Šteta! Mnogo kuća ima. Zašto i stanari ne bi sami nešto uradili? Svi čekaju Sportski centar.

Dok sam prelazio Drugi ring, odlučio sam da se uklopim u ovu priču i svratim tamo .To je tema o kojoj svi "glasno ćute". Nikoga od ovih zaposlenih u medijima nisam čuo, (možda je bilo, ne gledam, rekli bi mi) da je pitao – šta će biti s Gradskim kupalištem. Doduše, pitalo me dosta mladih ljudi. Ja imam svoju teoriju i to sam im rekao.

U tri "reči"- "Ne isplati se"! Ili, još konkretnije  "čist gubitak"!

I pošto sam "održao sebi govor" odlučio sam se na na prekršaj. Evo javno se prijavljujem! Jeste "zabranjen ulaz", ali, neko je to već rešio. I ja sam ušao.

Sunce se već uveliko sakrilo. Sumrak. Svežina. Prelepo. Odlazim.

Nadam se da će ovu tablu, velika firma, ili skloniti ili "ispeglati". Krenuo sam ka izlazu. Umalo da ostavim tragove železa na "ramenu mom"!

  I onako pokunjen, zanet mislima  u prošlost, sećajujući se svega. Slobodan Milošević, puštanje u rad, spustio sam se dole na dno jezera kada su pritisnuli ono crveno dugme. Krenula je struja. Nestali su tada i sedmi brzak, i "kod bunkeriti" i kod kolciti, i peti brzak i šulejin. Nišava ladna ledena. Usred leta kada mu vreme nije. Onaj direktor se svadjao sa samim sobom i Piroćancima. Izgradiše nam Gradsko kupalište i evo šta se desilo…

Žubor Nišave me vratio u istinu. Ozario sam lice. Jedan Kej tamo, drvored, kej sa ove strane, drvored, Nišava bistra, mirna. Nema pirotske struje. Kao mravi rastrčali se mladi ljude. Trče po zdravlje tamo do kraja, sa ove strane do ulaza u Poljsku Ržanu. Ma ko ima, ljudi, ovako nešto? Raspevam se ja i uključim (ne kameru- to ovi veliki, koji inače ovde i ne dolaze) moj Samsung i snimam i udišem radost.

Lagano, dok je sumrak već uhvatio, vraćam se Keju.

Prolazim kraj Sedmog brzaka. Pozvao sam Ivanu Kostadinović, jednom je postavila fotografiju njenog oca čuvenog Tome Duke. Sve same pirotske legende na Sedmom brzaku. Poslala mi je ponovo. Evo ih. SEDAM LEGENDI- VELUČANSTVENIH

Evo ih, ljudine, da li će Pirot to više imati.  Baš tako, to, na Sedmom brzaku. Gde se sav mladi lepi svet sakupljao. Bio je prestiž doći i kupati se na ovom mondenskom mestu. Kao i u najlon bašti u Kaleu, kao i na ploči, kao kod Uroš u Ateljeu, ili igranke u Parku Gimnzije kada su sviraali Palac, Banza, Čavdar, pevao Manda… E, moja deco. Pirot je odavno bio VELIKI GRAD. Ljudi s dušom kao Sarlah!

Pomešanog raspoloženja, kroz tunel liša koje su mi vraćale snagu, došetao sam pazarskom stranom do gazelle I potom u Dimitrija Tucovića.

 Usput, sam onako pun raspoloženja želeo da ostavim za uspomenu još nekoliko detalja.

Za sećanje, jednog dana kada nas ne bude bilo!!