“Marina” Karlos Ruis Zafon, tatin poklon meni za polazak u treći razred. Već mi je govorio da sam prerastao taj novi, smešni i amaterski izbor lektire. Došlo je vreme da krenem sa čitanjem knjiga za odrasle.

-I baš “Marina”, iznenadio se Mimi iz biblioteke, da, poslednja iz Karlosove trilogije za mlade. Nije li to malo teže štivo za tebe?

Ali, već sam je bio pročitao. Taj način pisanja, tema romana, tako novo i tako meni, da kažem prirodno.

Eh, ta Marina, tajanstvena devojčica iz Barselone. I taj internat, zapuštena aristokratska kuća u blizini, mladalačka ljubav, misterije i horor. Tragedija na kraju. Tuga, Karlose, tuga.

A onda bestseler “Senka vetra”, čitao sam je bez daha, po čitave dane, mislim da sam zaboravio da sve drugo postoji osim nje, živeo sam tamo, disao sa njenim junacima, brinuo njihove brige, radovao se njihovim radostima. Prošla je pravo u moju dušu i moje srce.

Karlose, pokorio si čitav svet  svojim vanvremenskim romanom fantastike pisanom na španskom jeziku.

-Pisci treba da pišu na svom jeziku, govorio si, dosta magije se gubi kada se piše na nekom drugom.

Prodata u desetinama miliona primeraka, ljudi koji po šest sati stoje u redu da im potpišeš primerak. Najprodavanija te godine u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj. Tamo gde je to teško. I sada posle skoro dvadeset godina “Senka” je tražena, cenjena i kupovana.

Nikad nisi dozvolio da se po njoj snimi film, a imao si toliko dobrih ponuda.

-Knjiga predstavlja odnos duša pisca i čitaoca, govorio si dok si odbijao poznate producente I režisere, to se na filmu gubi. Svako mora knjigu sam da doživi.

Sada, posle tvoje smrti, možda će neko prodati prava. Ne znam i ne želim da znam. Zatim pet novih romana nekako povezanih i smeštenih u zajedničku zbirku kojoj bih dao ime “Groblje zaboravljenih knjiga”.

Pisao si kao da žuriš, potpuno predan svom radu, kao u transu, kao da si znao…

Karlos je umro u junu 2020. godine. U vremenu horora i budalaštine zvanog korona. Od raka, da razjasnimo. U vremenu ludila i straha, tako da mnogi tvoji obožavaoci nisu ni znali.

Kada toliko knjiga od jednog autora pročitaš, osećaš kao da ste prijatelji.

Pitam se prijatelju moj: koliko bi romana napisao da si još malo poživeo? I moram ti reći da sam ljut, jako ljut na Švedsku akademiju; I sa ovim knjigama koje si ostavio za sobom mogao si dobiti Nobelovu nagradu. I ti i Umberto Eko.

Sada, neka Šveđanima “Sinjor” svira i peva Bob Dilan. On je valjda zaslužio. Oni su zaslužili jedni druge.

Da se kojim slučajem pita gospodin Alfred Nobel, mislim da bi upravljanje fondom ostavio nekoj drugoj ustanovi ili organizaciji. Nekoj koja vodi manje računa o nacionalnosti pisaca, zapravo i ne vidi ništadrugo osim njegovih romana i drugih dela.

Želim spokoj tvojoj duši, a ti ćeš, prijatelju, zauvek živeti u našim srcima.

1.9.2020.

Gabriel Icić