U Palati Srbije 11. oktobra organizovana je svečanost sa decom povodom završetka Dečije nedelje, kojoj je prisustvovao i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. Ovom prilikom predsednik Vučić je podelio plakete u tri kategorije i specijalnu nagradu za dečije radove koji su pristigli na konkurs Organizacije Dečje srce.  Na ovoj svečanosti predstavljeno je 50 najboljih radova dece, a našem sugrađaninu Gabrielu Iciću uručena je specijalna nagrada za rad o temi "Zašto volim Srbiju". 

Njegovi roditelji zabeležili su snimak televizijskog priloga o ovom događaju gde Gabriel igra šah sa još jednim dečakom.

Naš sugrađanin Gabriel Icić poslao nam je svoj rad o temi "Zašto volim Srbiju".

Ja nisam birao grad u kome ću se roditi, nisam birao državu niti kontinent. Ako ćemo pravo ni planetu. Nisam birao sunarodnike, roditelje niti sebe. Mesto u bogatoj ili siromašnoj, dobroj ili pokvarenoj, zloj ili srećnoj porodici...
Možda je bog tako zapisao, i pre ljudi, i mastilo se davno već osušilo, kako voli da kaže moj brat Koki. A, možda je sve to bila i neka luda svemirska lutrija. Pa i da sam dovoljno star verovatno ne bih ništa o tome mogao sa sigurnošću da kažem. Možda sada dolazi vreme za moje izbore, odluke, moju volju, sudbinu...ili je i to već zapisano, predodređeno različitim početnim uslovima. Neki tajanstveni “Efekat leptira”.
Ja bih ipak da krenem svojim putem i na svoj način.

Pitate me zašto volim Srbiju i to baš u vreme ove morbidne i opake Korone ili kako je već svi ljudi okolo zovu Covid-19. Neki od njih još uvek misle da je Zemlja ravna ploča, ali za Covid 19 znaju.
Magija televizije.

Možda nešto tajim, možda ne volim svoju zemlju, pa me pitate baš sada dok slušam odrasle kako pričaju o karantinima, o nekim čudnim vakcinama, dok prete oduzimanjem dece...Alo! I ja sam dete...Zašto meni o tome nešto ne kažete. Primećujem da odrasli stalno govore o nekom čipovanju nekako u strahu od toga i 5G mreže. Ali to ipak posmatraju kao trač jer toga nema na televiziji, možda uopšte nije tačno. Nemoguće je da zlo pobedi dobro, uzaludna briga, kao i uvek sve će biti u redu: neki će izginuti, a
neki ćemo da preživimo...
Ali ima puno o tome na Netu.

Pročitao sam “1984” od Džordža Orvela i “Farenhajt 451” od Rej Bredberija, i tu mi se kockice nikako ne uklapaju...Neke moje Lego kockice. Moj tata ne može da shvati kako se desila ovako velika svetska “igra”, vidim zabrinutost u njegovim očima, čujem u glasu; jer on ima nas četvoricu sinova i svi smo još mali. Naravno da Srbija tu nije mogla ništa posebno, ali to da je, a time i nas, toliko šikaniraju, napadaju, kidaju, zavađuju, blate, ponižavaju i kradu; e takvi bezobrazluci vređaju. I tu zajedno sa njom, sa sugrađanima, osećam se besno, i volim tu namučenu, svoju zemlju.

Ja nisam doživeo bombardovanja, ratove, hiper inflacije o kojima nam tata priča, ali sam na Fejsbuku video neke strašne slike...i novčanicu od pet stotina milijardi dinara...koja nije vredela skoro ništa. Kući ih imamo nekoliko. Da nas podsete.
Rešili tamo neki nepoznati, suviše moćni a zli ljudi da nas uklone sa ove planete. Pa hajde, bacite nekoliko strašnih bombi i prebacite nas na nebo. I ovako stalno slušam kako smo mi nebeski narod.

Kad bolje razmislim ja sam video samo Pirot, Niš i Jagodinu, u školi još nismo stigli do naše zemlje i gradova, pa kada hoću da otkrijem gde se neki grad nalazi ja uzmem telefon i idem na Gugl.
Znam iz priča o mnogim prirodnim lepotama i bogatstvima i nadam se da ću ih uživo videti pre nego nestanu; a nestaće, ima onih sitnih duša koje će to uništiti. Za sada gledam slike na Fejsbuku i Guglu.

Ali video sam Kanjon Jerme, Sićevačku klisuru, Dojkince i...a da Planinarski dom...i Kopaonik. Video sam iz grada na istoku visoki Basarski kamen i groblje u Petrovcu gde je baka Ljilja sahranjena. To selo je tako propalo i napušteno da ne mogu da poverujem u dekine priče kako je nekad tamo bilo ko zna koliko porodica, ovaca, krava i znao se neki red.
Sećam se odlaska u selo Dojkince pored Pirota, odlaska na prelepi vodopad Tupavicu. Daždevnjaka i visokih gustih šuma Stare planine okolo. Tog vazduha, te čiste, hučne rečice. I sve to u organizaciji udruženja “Korak po korak” koje pomaže deci sa posebnim potrebama. Bila je to njihova, odlična ideja: da krenu cele porodica dece sa posebnim potrebama na ovaj dvodnevni izlet, da se svi družimo, upoznamo, razmenimo naša iskustva...

Jer moj najstariji brat ima autizam, hvala bogu, trenutno samo blažu verziju (kao posledica intolerancije na gluten). On je izvanredno pametan, dobrodušni džin od sto kilograma koji sadakreće u osmi razred škole “Mladost”-đak generacije. Ima svoj jutub kanal, hiljade pratilaca njegovih animacija. Razgovara sa njima na engleskom, španskom, koreanskom...kada ga pitam šta pričaju, on ne može da mi objasni...ali ja dobro čujem da ga onaj sa drugog kraja sveta odlično razume.
Takav je naš Đole.

Sećam se našeg odlaska u Zvonačku banju - vazdušno vodeni raj na zemlji. Prošli smo kroz kao nožem odečene stene kanjona Jerme i ušli u malu dolinu, okruženu visokim brdima i gustim šumama obraslim brdima. I tamo, prelepi manastir Sveti Jovan Bogoslov-Poganovo (zbog sela u blizini). Iz XIV veka. Nisu nam ga valjda Englezi napravili. Navijam za Crvenu Zvezdu, ne znam dokle, i za Juventus iz Italije i Barselonu iz Španije. I znam gde su Beograd, Torino i Barselona, gledao sam i slike o tim gradovima. Neće valjda samo na tome ostati. 
Znate šta... ja volim ovu zemlju jer mogu da razumem ljude, mislim njihov jezik, a o nekom drugom razumevanju neću ni da govorim. Ja i moja šestočlana porodica smo to već videli i razumeli na svojoj koži.

I ne znam šta se to dešava, tata priča koliko se dece igralo u ulici Kraljevića Marka, a sada kada nas četvorica braće krenemo da igramo fudbal na Omladinskom stadionu ili ovde kod Sportske hale i Srednjih škola, a neka druga deca umesto da se igraju sa nama odmah hoće da se biju...Čak i tada kada smo očigledno višestruko jači. Šta li je tek sa odraslima?

I ništa se ne menja...samo vreme prolazi...i kao da je svaki dan malo lošiji od prethodnog.
Pitate me zašto volim Srbiju...Pa eto, svi govorimo istim jezikom...
Šalim se.
Možda zbog Novaka Đokovića. Zbog silnih oklopnika na Gazimestanu, zbog Miloša Obilića, Vojvode Živojina Mišića.
I ne samo to, već i zbog Nikole Tesle, Ive Andrića, Mihajla Pupina... Zbog onih nesebičnih kao Ilija Kolarc, kapetan Miša Anastasijević... Zbog Milunke Savić.
Zbog istorije. Zbog istorije?
A, ne!
Otporan smo mi narod. Čitao, slušao, gledao slike, istraživao na Guglu. Odrasli kažu da nas zato i mrze, ko zna ko sve...i Švabe i Englezi...i babe i žabe...

Da vas pitam nešto: Rimsko carstvo je vekovima bilo silno, a propade i Carstvo Aleksandra Makedonskog, i Hitlerova vojska. Pa se mislim, ako ih ne možemo pobediti, sačekaćemo da sami odumru.
Možda zato i volim svoju napaćenu zemlju, jer mi smo kao ptica Feniks, obnavljamo se iz svog pepela. Mi smo bili ko zna gde sve i ko zna koliko velika zemlja, sasvim sigurno veća nego za vremena Dušana Silnog.
Sada smo se sabili na ovo parčence zemlje koje i dalje hoće da nam uzmu. Misle da mogu.
Ne bato, ovo je Srbija. I govorimo istim jezikom, i znamo da smo mnogo grešili u prošlosti, i da i dalje ponavljamo iste greške. Ali ne zato što smo glupi već zato što je nama žao vas.
E, zato volim Srbiju. Začas nas zavade, mnogo mulja, ali začas smo i čelična pesnica.
Mi smo ta karika bez koje ništa ne bi bilo kako je bilo. Mi smo taj kamen temeljac, taj zid, ta obala koja se ne kruni.
-Srbija je zemlja u kojoj se stvari prve dešavaju na svetu, reče Džulijan Asanž.
A ja vam kažem: neka podigne ruku onaj ko mu ne veruje.

Gabriel Icić, 17.09.2020.

Na snimku Televizije Studio B, koji je objavljen na YouTube-u, možete pogledati ceo prilog sa ovog događaja i uručenje nagrade našem Gabrielu Iciću.

*Izvor: YouTube kanal TVStudioB

*Naslovna fotografija: Screenshot