Gabriel Icić, naš trinaestogodišnji sugrađanin, koji piše priče, poslao nam je još jedno svoje delo. 

Lavozec 

Početak je drugog polugođa prvog razreda, pre četri i po godine. Ako verujemo da je sada 2020.godina. Jer zbog ovog glupog Kovida ili ko zna još čega, bolje da smo je nekako preskočili, prespavali, odrekli je se, odsekli deo vremenske linije duboko u džunglama Amazonije, docrtali je u visokom gorju Pirineja, duboko u pećini Altamira, tako da se nikad ne dogodi...

Svakog dana bih za vreme velikog odmora išao do prodavnice kućnih ljubimaca i gledao ptičice, ribice, hrčkove, zečeve i šta već tamo ima. Jednog dana sam ugledao majušnog zeku sa čupavom glavicom. Tata mi je davao nešto novca više, ono za “zlu ne trebalo”.

-Hiljadu dinara, rekla je prodavačica.

Odmah sam izvadio novac i platio. Ona ga je stavila u kutiju, sličnu onoj za cipele, sa rupicama. Zečić je bio malo uplašen jer ja nisam mogao da hodam bez truckanja. I bio sam presrećan...do neba...do kraja svih krajeva vezanih za sreću. Srce mi je kucalo kao ludo kada sam ga uneo u školu, pa u razred. Svi su hteli da ga vide. Bura oduševljenja.

“Tako je malo, čupavo, zlatno, debeljuckasto, gledaj mu okice, ha smešan repić...ih bre upiška se...”

Učiteljica je ušla, imali smo još dva časa, pogledala ga i počela sa nastavom. Svi smo odahnuli.

Po završetku nastave tata me je čekao na kapiji škole “Vuk Karadžić”. Malo sam kasnio jer sam osim preteškog ranca morao da pažljivo nosim kutiju.

-Baš si se puno zacrveneo, reče mi, mora da je to zbog zeke. (Jedan učitelj mu je već rekao da ću sigurno malo zakasniti jer sam kupio zeca-Zeca?).

On je uzeo moj ranac, a ja sam nosio kutiju. Kući smo ga stavili u veću, ali bile su kartonske i pustale su vodu, kvasile mu hranu. Svi smo bili oduševljeni, i Đole, i Koki, i Leka, za mene ,tatu i mamu da ne pričam.

Onda smo poslali mamu da ode do te prodavnice i kupi najveći kavez, sa posudicama za hranu i vodu. I naravno hranu za zeke.

Posuli smo trinu po plastičnom podu, i tada nam je kavez delovao sasvim pristojne veličine. Koki i ja smo čistili zeki prljavu trinu, hranili ga, a mazili su ga svi.

Čuvali smo ga u hodniku, gde je uvek bilo svetlo, i nikome nije padalo na pamet da ga nosimo napolje.

-Šta to radite, govorili su nam neki ljudi, pa zečevi puno smrde.

Šta da kažem, niti su čuvali zečeve niti su znali da smrde, a naš Zeka Peka to sigurno nije. Mnogi bi se iznenadili kada ga vide u hodniku, kao prvu stvar u našoj kući. Bilo je i smešnih događaja na tu temu. Vreme je prolazilo i zeka je rastao, on jeste patuljasti zec, podvrste Lavlja glava, ali ovaj se baš bucmastio. Prodavačica je rekla da ga ne hranimo mnogo, ali “šta ona zna”. Za par meseci kavez mu je bio mali.

Tada nam je stolar napravio trostruko veći od letvica i gvozdene mrežice. Tu se već komotnije osećao. Danju bismo ga puštali u dvorište da kopka i skakuće. Zeka Peka je zaista imao poseban tretman.

Kasnije nam se ta kuća ubuđavila, jer je deka izgoreo odžak za parno grejanje, pa smo posle par godina borbe sa buđi i plesni, i ko zna čime još, prešli u maminu kuću u Save Kovačevića. Ona je bila lepo sređena i svi su mislili da će zeka živeti u nekoj kućici napolju. Ali niko od nas to nije želeo, opet je bio na vrhu stepenica u hodniku, i hteli ne hteli, prvo ste njega videli.

Brali smo mu različite trave na Keju: kamilicu, hajdučku travu, vrbu, običnu travu i ko zna šta još. To i sada radimo, skoro svaki drugi dan. Počeli smo da ga pustamo da većinu vremena provodi u hodniku, jer tu nema kablova. Strujni kablovi su mu očigledno omiljena grickalica. Jednom je tata morao puno nameštaja da pomeri kako bi ga spasio od struje.

Taj Zeka Peka je polako ali sigurno postao član naše porodice. 

-Samo da smo živi i zdravi, kako to zna da kaže moj mlađi brat Konstantin.

8. avgust 2020. godine

Gabriel Icić