Projekat “Pod okriljem Stare planine”

Grad Pirot

Konkurs za projektno finansiranje medija

Ani press doo Pirot – Portal Plus online

“Pod okriljem Stare planine”

Karta sela podno Stare planine – Gornji Visok

D O J K I N C I

Selo Dojkinci se nalazi 38 km na severoistoku od Pirota na teritoriji Parka prirode “ Stara planina”, u podrucju zvanom Gornji Visok. na 850m nadmorske visine.. Starije naselje je bilo 2 km nizvodno na mestu zvanom "Staro selo". Iznad sela prolazi Latinski put. Kroz selo protiče Dojkinačka reka koja nastaje od većeg broja potoka i “dolova”. U prilicnoj meri selo je zadržalo iizgled od pre 150 god. na. Sve do vremena Turaka o selu Dojkinci nema pisanih tragova. Ono je prvi put spomenuto u turskim defterima iz 1576. i 1577. godine. U ovim defterima su Turci, radi ubiranja danka, popisivali stanovništvo. Međutim, zapaža se i jedna nepravilnost, a ona je da su Turci ovo selo popisali pod nazivom Dojkinče i Dojkiniče, što danas otežava istraživanje porekla naziva sela Dojkinci. Naziv sela Dojkinci je slovenskog poreklai osim te konstatacije, ništa se sa potpunom sigurnošću o tome ne može govoriti. ''Naziv je mogao proizići iz ličnog imena ili nadimka Dojko, skraćeno od Radojko. Pridevski oblik Dojkinče, Dojkiniče - u kojem je zabeleženo u turskim dokumentima - značio bi Dojkinovo naselje, mesto gde se zaselio (Ra)dojko ili njegov rod. Slično ovom je i tumačenje naziva sela koje postoji u predanju meštana. Naime, stanovnici sela smatraju da je naziv proistekao iz imena Dojčin, koji se prvi naselio sa svojim rodom, što znači da se i ovde radi o pridevskom obliku Dojkinci, ili tačnije, Dojčinci. ''Dojčin je, u pirotskom kraju, a posebno u Visoku, bilo veoma često ime, dok se Radojko u starim dokumentima uopšte i ne pominje.

 Stanovništvo je  pretežno staro i bavi se poljoprivredom i stočarstvom, iz popisa 2002. godine u selo je bilo 273 punoletna stanovnika što je u opadajućem broju u odnosu iz popisa 1991. godine kada je u selo živelo 400 stanovnika. Na ulazu u selo postoi crkva Svetog Đorđa koja potiče iz 15. veka. Dojkinci je bogat izvorima sa pitkom vodom, pa tako nastaje Dojkinačka reka koja teče kroz selo.

• 1948.   1005                
• 1953.   973
• 1961.   982
• 1971.   864
• 1981.   587
• 1991.   400
• 2002.   273

Sve do 1879. godine, broj stanovnika sela Dojkinci je nepoznat. Iz već spomenutih turskih teftera se zna da je selo imalo sedam domaćinstava sa obavezom plaćanja dželepškog poreza (poreza na ovce), ali ne i bliži broj stanovnika u ovom selu. Nakon oslobođenja od Turaka, u Srbiji je organizovana sreska i seoska uprava. Selo Dojkinci je ušlo u sastav sreza visočkog, čije je središte bilo u Velikoj Lukanji. Visočki srez su sačinjavala 22 sela sa 1.412 domova u kojima je živelo 10.511 stanovnika. Od njih je samo 24 muškaraca bilo pismeno, a evidentirane su 2.192 poreske glave. Samo selo karakterišu mnogobrojni starinski objekti u etno stilu koji su danas van funkcije kao što su ambari, kuće, plevnje sa svojim specificnim arhitektonskim obeležjem.

...................................................................................................................

Do Dojkinaca, kao i do većine sela u Gornjem Visoku stiže se krivudavim, uskim asfaltnim putem . Visoko šiblje pored puta otežava vožnju i još više sužava kolovoz. Dok smo prolazili kroz selo vladala je neka tišina. Leto, visoka temperatura, ono malo ljudi u selu  ili je negde u poslu, ili su sakriveni u hladovini svojih ostarelih domova. Ulazeći u selo ohrabrili su nas novi objekti koji su tek izgradjeni, ili se rade. Naravno, put nas je vodio u centar sela.

U centru sela tišina. Gde ćemo ako ne  u prodavnicu. Na okrepljenje i susret sa Radišom Pavlovićem, prodavcem. Interesantna, neobična ličnost. Rodjeni Dojkinčanin. I on je, kao i mnogi pohitao u grad. Radio je u firmi , koja je, kao i mnoge druge propala. Za razliku od drugih komšija, meštana, Radiša je , ipak, odlučio da se vrati selu. Inače, deluje pedantno, moderno,ima dugu kosu,  prodavnica je dobro snabdevena. Razgovor sa njim bio je pravo uživanje. Pogotovo njegovi stihovi.

Prepuni utisaka, ostavljamo Radišu. Zatvorio je prodavnicu nešto ranije i otišao. Vratiće se "kad zaladi" kako nam reče i obeća da će nam doneti zbirku njegovih pesama! Ručno radjene!

   Selo nije razbacanog tipa, kako bi se očekivalo od jednog  planinskog sela - nekad, kada je sve vrvelo od života, stoka je držana u pojatama iznad sela a kuće su bile jedna uz drugu, kao u kakvom ušorenom vojvođanskom mestu. Dugo nije bilo  prodavnice, sad je ima, a gradi se i kafić.  Ne  postoje zadruge u kojima se nekada odvijao sav društveni život,  ispred se može popiti po koje pivo ili rakijica, a mogu se i pazariti neke stvari poput pašteta, keksa, čokolada... Mleko, hleb, sir, povrće se, dabome, prave i dobijaju na licu mesta, iako postoji neka, Stara planina je prepuna vode - nakon svake kiše prosto iznikne potočić gde god da pogledaš.

Naš sledeći sagovornik trebalo bi da bude jedan od starijih meštana sela. Na putu do njegove kuće prošetali smo. Videli smo adaprtirane kuće, lepo uredjena dvorišta.

Do doma Milivoja Mančića starine koji je pregurao osamdesetu stiže se tesnom ulicom. U dvorištu tek napravljena česma, veš koji se sušio, nacepkana drva sredjena , čekaju zimu. Vidi se, domaćin čovek i u ovim godinama. Pravo domaćinstvo. Doduše, okućnica oronula. Razgovor sa Milivojem, kao i svi razgovori sa ostarelim staroplanincima bio je prepun neke sete. Vreme ih je gazilo, život im nije bio lak. Ostao je sam, ima svoje životne muke. Ali, živi, bori se...

Priča sa Milivojem Mančićem  jednim od najstarijih Dojkinčana , vratila nas je u prošlost da pogledamo u zapise o selu!

Selo Dojkinci 1879. godine imalo 76 kuća i 714 stanovnika, od kojih je 6 bilo pismeno. Ovaj broj pismenih je za to doba bila retkost za sela u tom srezu, pa je selo Dojkinci bilo jedno od sela sa većim brojem pismenih. To se može objasniti  postojanjem škole, za koju se zna da je otvorena još za vreme Turaka (1841. godine). Upravo zbog broja pismenih, kao i zbog brojnosti stanovništva, selo Dojkinci je dobilo status opštine koja je zahvatala i susedna sela Brlog i Jelovicu.
Naredna tabela pokazuje broj stanovnika sela Dojkinci u periodu od 1897. do 2008. godine.

Smanjenje broja stanovnika rezultat je više procesa. Jedan od njih je intenzivna industrijalizacija naše zemlje nakon Drugog svetskog rata. Industrijalizacija je imala dvostruki uticaj na smanjenje broja stanovnika u selima. Sa jedne strane, industrija se razvijala na štetu poljoprivrede, što je poljoprivredno stanovništvo stavilo u težak položaj, koji je rezultirao migracijama i begom iz sela. Sa druge strane, industrijski pogoni su se koncentrisali u gradovima, što je iziskivalo ogromna ulaganja, pogotovu za rešavanje stambeno-komunalnih problema radnika, a to je dalje dovelo do marginalizacije sela i pitanja o njegovom razvoju. Upravo ovi činioci su prouzrokovali još veće migracije iz sela u grad.

Pirot je u prvim godinama posle rata spadao u nerazvijene gradove (tadašnje komune). ''Zahvaljujući investicijama šire društvene zajednice, velikim sopstvenim naporima i odricanjima, začarani krug društveno ekonomske nerazvijenosti komune Pirot počeo je odlučno da se razbija posle 1957. godine. Na takvim osnovama ostvaren je dinamičan privredni razvitak, a izrazita nerazvijenost za relativno kratko vreme skoro da je prevaziđena.'' Najveći privredni razvitak u Pirotu beleže industrija gume - Tigar i tekstilna industrija - Prvi maj i Industrija vune i kože. Razvitak industrije je zahtevao radnu snagu koja je regrutovana iz sela.
Motivacija seoskog stanovništva za odlazak u grad je najčešće bila ekonomske prirode. Naime, područje Pirota je spadalo u nerazvijena područja tadašnje Jugoslavije. Kada su investicije pristigle u ovaj kraj, one su uložene u razvoj gradske industrije, dok je okolina i dalje bila nerazvijena. Okolna sela (među kojima je i selo Dojkinci) su bila prenaseljena, njihova proizvodnja je bila na skoro primitivnom nivou, a položaj seljaka je bio težak. Seosko stanovništvo je nalaženjem posla u industriji videlo ekonomsku i socijalnu sigurnost: stalnu zaradu koja nije zavisila od vremenskih okolnosti kao u poljoprivredi, zdravstveno i socijalno osiguranje, bolje stambene i komunalne uslove i drugo, te su migracije ka Pirotu bile obimne i brze. Ovo pokazuje i podatak da je 1971. godine u Pirotu bilo iz seoskih naselja 85,6% migrantskog stanovništva, a od toga više od polovine (55,8%)  se doselilo u periodu od 1961. do 1971. godine.

Uprkos pozitivnom prirodnom priraštaju do 1972, porast stanovnika se beleži jedino u periodu od 1953. do 1961. godine, kada je prirodni priraštaj iznosio 150, i kada su se u selo Dojkinci doselila 12 stanovnika. Već u toku sledećeg perioda, od 1962. do 1971. godine, iako je prirodni priraštaj 83, a doseljenika je 17, broj stanovnika sela opada. To znači da se veći broj stanovništva odselio nego što se reprodukovao (rodio ili doselio). Broj onih koji su se odselili je u ovom periodu iznosio 218 stanovnika. Već od 1972. godine, prirodni priraštaj je bio negativan, i za period od 1972. do 1981. godine iznosio je -46. Broj doseljenih u ovom periodu je 2, a broj odseljenih iznosi 233. Od 1982. do 1991. godine, negativni prirodni priraštaj je porastao, te je iznosio -56. Broj odseljenih stanovnika je bio 127, a broj doseljenh je bio 4.

Migracije su imale presudan uticaj na promenu strukture stanovništva sela po starosti, što je dalje povratno uticalo na prirodni priraštaj. On je u selu Dojkinci nakon 1972. godine bio ispod granice proste reprodukcije stanovništva (broj rođenih je jednak broju umrlih). Ovakav prirodni priraštaj pokazuje postojanje procesa depopulacije.

................................................................................................................

Ovi podaci poznati su decenijama. Cilj našeg Projekta je da ,,zadremo,, u dubinu Dojkinačke reke, Visočice, tačnije, da pronadjemo tračak nade da se život može vratiti u ovo i ostala sela pod okriljem Stare planine.

Kada smo od Vrela krenuli prema Dojkincima i Brlogu, saznali smo da se jedan Dojkinčanin, koji je otišao , kao i mnogi u Dobanovce, Dolovo... vratio kući i otvorio ribjnak. Krenuli smo tamo! I Bili više nego oduševljeni onim što smo videli na ribjnjaku. Sve ostalo, u centru Vrela nas je zabrinulo. Uostalom, evo priče.

Lep prolećni dan iskoristili smo na prosetamo do Vrela. Ovo na Vrelu bilo je dovoljno. Za oduševljenje, ali i razočarenje.

Restoran kod  Tome  promenio je vlasnika. Novi je  investirao u moderan objekat. Sve ostalo je prazno, kao i poslednji put kada smo bili.Moderan Vizitorski centar, zatvoren, sećam se pompeznog otvaranja!!! Čak, pločice na stepenicama i terasi u raspadanju!

Preko reke,  nekadašnje Odmaralite služi kao istorijski spomenik.Propao. Prozori polomljeni, paučina! Vlasnik Savez boraca! Koji!? Dodju, kao i uvek  četvrtog iili sedmog jula, donesu vence, održe govore, nešto pojedu i popiju, stave ključ u bravu. Sve okolo zaraslo u korov!  Umesto da nekome dadu da uredi, gazduje! I naravno, pre i posle toga svadjaju se. Dva SUBNORa!!!

Na Vrelu je skoro sve zaraslo u korov. Put prema Dojkincu, šiblje, trava do pojasa. Tu i tamo po neki prilaz vikendicam,a , uredjeniji. Kod većine ,,kuća za odmor,, neuredno, nepokošena trava!  Kakva lepota, a zapušteno!

Na Vrelu smo ipak, videli nešto što vraća veru, daje nadu da se može, samo ako se hoće. Ribnjak na Vrelu. Sve uredno, kuća za odmor, travnjak, bazeni besprekorno uredjeni.

Lazar Jovanović, rodjen u Dojkincima, živi sa porodicom u Dobanovcima, odlučio je da kupi ovaj ribnjak od nekog Nišlije. Vratio se u rodni kraj i radi. Skroman, radan, jasan u priči. Ne zanosi se nekim velikim biznisom, hoće da sve uradi za svoju dušu. Da radi, ali i da uživa u srcu pelepe prirode.

Ovo je kratka priča o predelu koji je darivala priroda. Zbog čega i dalje nemamo pravi odnos prema bogatstvu Stare planine, ili, makar prema ovom delu! ? Da li je to nemar, način života ili nešto još gore od toga? Tek, opojni miris, žubor bistre reke, hiljadu zelenih nijansi, darovi su prirode. A mi, šta uradismo!? Ako ne znamo da je koristimo, ajde bar da je sačuvamo, da ne narušavamo više.

Ispunila nas je neka nova nada , raspoloženje, optimizam da se sela podno planinske dive mogu probuditi. Vrelo je centar , odakle se kreće ka ostalim selima. Novi hotel restoran koji je napravljen  otvoriće kapije Vrela. Još da taj Vizitorski centar opravda postojanje i da onaj Dom, kao istorijski spomenik koji propada, neko uzme i uredi!!

Vraćamo se Dojkincima. Put nas je vodio u domaćinstvo vlasnika Ribnjaka.  na U selu smo potražili porodicu Vidaković. Momčina  Dejan Vidaković, ustvari, bio je cilj naše priče, razlog našeg optimizma, potvrda svih naših nastojanja da ovim projektom pošaljemo poruku da ima nade za Dojkince, Brlog, Topli Do, Rsovce, Slavilnju, Rosomač, Visočku Ržanu, Paklešticu. Za sela u Srednjem i Gornjem Visoku. Dejanova priča bila je jasna. On je zet u ovoj kući, ali zet sa mnogo ideja. Njegov tast je vlasnik Ribnjaka. Govorio je ubedljivo, ponekada sa malo gorčine, ali i verom, da  je porodica krenula pravim putem.

Ostavili smo Dejana da sa ocem pravi nove planove. Njegova priča daje nadu i potvrdjuje veru  da će se ,,probuditi,, staroplaninska sela.

A da je tako, nije nam trebalo mnogo vremena da se uverimo. Opština Pirot kupila je od Vojske Srbije,  Karaulu Dojkinci. Smeštena je  na predivnom mestu kraj Dojkinačke reke. Radovi su u uveliko.

Tih dana Karaulu je obišao Vladan Vasić, predsednik Opštine, sa saradnicima. Bila je to dobra prilika da čujemo planove.

Dakle, ima se šta i gde videti u Dojkincima. Vodopad Tupavica. Od sela je udaljen 4 km, visine oko 20  metara. Na Dojkinačkoj reci, nekoliko kilometara uzvodno od sela Dojkinci, pored  Tupavice  u blizini je   Draganov vir..  Do ovih vodopada može se kolima kilometar dva, a potom pešačenje. Ili, za one spremnije, već od Dojkinaca možete da šetate i uživate u planinskom vazduhu, zelenilu , potocima . Evo Tupavice. Pročitajte tekst koji smo  neršto ranije napisali puni utisaka, a potom i odgledajte video i foto materijale. Prelepo!!!

Tupavica – za pametne!!!

Tupavica…

Načitao sam se i nagledao u poslednje vreme različitih tezga tekstova i slika  o ovom prirodnom fenomenu! Čak,  piše jedan od “ovih” da se vodopad našao u oglasima!!! Slike po novinama kao na razglednicama, bez imalo detalja koji bi informacijom, novinarskom, naravno, zaintrigirali. Da Bog sačuva i sakloni, što bi rekli naši stariji!

Elem, svesrdno sam u nedelju iskoristio predivan prolećni dan da se sa svojom “porodičnom ekspedicijom” bez tezgaroškog naboja, suočim sa ovim prirodnim čudom!

I jesam! Ispunjen zadovoljstvom, punih pluća, ostavio sam ovaj predivan kraj na ostareloj planini, ne propustivši da o Tupavici, ipak, nastavim da razmišljam kao njen dalji komšija, koji živi tridesetak kilometara u, takodje, njenom gradu!

Dakle, Tupavica je predivan vodopad na preko hiljadu metara , posebno interesantan u proleće, kada ima vode i zimi, kada je zaledjena, i kada samo hobisti odlaze u pohode !

O Tupavici želim da podstaknem da se razmišlja pametno!

Ko želi da hoda, od Dojkinaca do vodopada ima preko tri kilometra. Dobro je za zdravlje, planinska reka, vazduh, dve česme! Do jedne se mora reka da pregazi!

Put do Tupavice je loš. Čas uzan, potom ispresecan potocima, tu i tamo ostala kaldrma, nešto je neko i sam radio!  Ako bi da ,,prodamo Tupavicu” (ne preko oglasa), već da dovodimo turiste, onda moramo nešto pametnije da uradimo! Da je Tupavica na zapadu, tamo bi  potoci ne planinski i ne puni vode, već  dolara i evra proticali.

Prvo, neka svaka od naših velikih firmi koje kamenolome imaju, pošalju po deset kamiona tucanika i prosipaju duž puta. Potom, da to izvaljamo i napravimo, pravi, kvalitetan, makadam! Ne, nikako asfalt, naravno! Dakle, prirodu ne diramo.

Potom, one prostore oko usamljene Tupavice da oplemenimo time što ćemo ukloniti svo polomljeno granje, mala i velika debla, doterati i dati Crvenom krstu, da nas neko, ko nema za leba, blagosilja.

Zatim, javni radovi, pa one puteljke, staze za šetnju da uredimo,  da postavimo još po neki sto sa klupama, još po koju tablu sa informacijama,  osiguramo  onaj nazovi most od tri balvana preko kojeg je proći baš “onako”!

I toliko do Tupavice!

A pre nje?

Brlog, Dojkinci !

Predivna, napuštena planinska sela. Da uredimo stare škole, da napravimo sobe, restoran, da se okreću jagnjad, peče pastrmka. Da “odbegli” sinovi i unuci uz povoljan kredit urede kuće za odmor…

I onda da stavimo Tupavicu, (sada o njoj pišem) a takvih (“Tupavica”, vrela i kanjona  na “Staroj” ima, ima ko planinskih potoka i stena), da, da stavimo na sajtove, portale, u turističke karte, prospekte i da zovemo, uglas!!!

I da nastavim da maštam !

Ili da  sanjarim!

Da razmišljam o blagodetima koje nam je priroda podarila, a mi za sada samo zalutamo kad kad, nesvesno svesni, šta bi to “ovi na Zapadu” sve PAMETNO  od Tupavice uradili!

Ajde da probamo i mi!

Šta mislite o tome?”

Uostalom, evo vam slika i “prilika” pa uživajte!!!

Bila je to naša prva priča o selima podno Strare planine. Odlučili smo se za Dojkince jer, rekli bi, ovo selo u srcu planine ima sve preduslove da bude ne samo turistički centar, već i pokretač novih ideja. Posle Dojkinaca , više optimizma je u nama. Daje nam snagu da krenemo u pohode i  Toplom Dolu, Rsovcima, Visočkoj Ržani, Slavinji...